Prikaz romana „Bečki roman“ Dragana Velikića: Raskoš i tragika emigrantskog sna

Najnoviji roman dvostrukog dobitnika Ninove nagrade vodi nas u savremeni Beč koji je sve osim obećanog mesta za život emigranata. Tradicionalno velika slovenska zajednica u ovom gradu koja postoji već dugo postala je heterogena skupina ljudi sa Balkana koje Austrijanci smatraju neophodnim ali pomalo zamornim dodatkom u uređenom životu male zemlje koja nikada ne zaboravlja da je bila imperija. U šarolikom društvu onih koji su tokom poslednjih decenija došli u Beč izdvajaju se intelektualci koji uporno traže mesto pod suncem koje im pripada. Njihovi tipični predstavnici su bračni par koji je napustio Beograd, kada su počeli građanski ratovi, i njihov sada već stasali sin Pavle koji je na očev nagovor postao bečki psihijatar.

Paralelno sa ovom pričom teče i roman u kome je glavni junak grad – Beč – Velikiću očigledno poznat do svake uličice i tramvajske stanice. Grad živi svoj paralelni život na stranama ove fine proze, uzbudljiv, tajanstven za one koji u njega dolaze da ostanu, i neprijateljski za one koji odlučuju da ga zauvek napuste, kao Pavle i Olga, njegova majka.

Na ožiljcima jednog naizgled civilizovanog razvoda stasao je talentovani i različiti mladić koji krije svoju intimu od svih, da bi se ona okrenula protiv njega u trenutku koji odlučuje njegovu karijeru, ali i sveukupni životni stav u kome više neće biti mesta za tajne.

Gradeći lik njegove majke, čini nam se, kao izuzetno interesantnu varijantu piščevog alter ega, Velikić unosi brojne reminiscencije na literaturu i druge umetnosti, one koje određuju profil intelektualca u svoj njegovoj raskoši i tragici.

Uvodeći i elemente trilera u priči o čudnoj optužbi koja će izmeniti ne samo Pavlov već i život njegovih roditelja u godinama kada se svode mnogi bilansi, „Bečki roman“ zaista drži čitaočevu pažnju. Zahtevan u smislu da očekuje obrazovanog čitaoca i ljubitelja Kavafisovog, Džojsovog, Muzilovog, Šulcovog dela, ceo je protkan gorkom nostalgijom emigranata koji nigde i nikad nisu sasvim na svome. Kada se Olga posle bečkih godina vrati u Beograd, oseća da postoje dve osobe – ona koja nikud nije ni odlazila i druga na kojoj je carski grad ostavio neizbrisiv trag. Da ožiljci naših puteva koje izaberemo, ili na koje smo primorani, nikada ne mogu da se sakriju, ostaje činjenica pred kojom se sklapaju korice ne samo ovog romana.

Bilo bi dobro da ga pročita svako ko razmišlja o tome da se otisne prema nepoznatoj obali sa nadom da će postati neko drugi. Neće.

Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Nedeljnik