Prikaz romana „Buket žutih ruža“: Ispod zlatom okupanih latica

Naslov najnovijeg romana Ljiljane Šarac je kolorističan i romantičan. Obećava nežnu, sentimentalnu priču, ali ne upućuje u kom pravcu je mašta autorke ovoga puta krenula. Uz veštu naraciju moglo se poći put različitih žanrova u kojima se Ljiljana do sada oprobala. Ispod zlatom okupanih latica mogla je da izviri neka istorijska pripovest. Iz opojnog mirisa žutih ruža mogla se pojaviti podjednako opojna ljubavna priča. Iz simbolike žutih ruža mogla je da se razvije saga o prijateljstvu, poštovanju, razumevanju. Najmanje bi se očekivala porodična drama, a ipak nas ona dočeka ispod ovih divnih zlatom dodirnutih korica. Blurbovi napisani ovoj knjizi u čast su intrigantni jer privlače pažnju, pozivaju na njeno čitanje, ali ne otkrivaju njenu radnju. Knjizi treba prići sa raznih strana, sa predznanjem koje o Ljiljaninom radu posedujemo, uz promišljanje o jezgrovitoj rečenici koja stoji iznad naslova – Plemenitost i dobrota ne poznaju godine, uz osvrt na suptilne detalje kao što je posveta bibliotekarima i radoznalo iščitavanje Reči zahvalnosti koje se prvi put javljaju u nekom Ljiljaninom romanu.

Otuda je prvo poglavlje romana put u nepoznato. S mnogo poverenja puštamo autorku da nas uzme za ruku i povede na put koji nam je namenila. Dozvoljavamo joj da nas iznenadi i da nam podari nešto drugačije, sveže, novo, lirski poetično, emotivno, nesvakidašnje.

Ključnu rečenicu u uvodnom delu romana izgovara Milankina praunuka Nevena kada kaže: „Nema je.“ Trebaće vremena i ukućanima, i nama čitaocima, da shvatimo koga to nema. Niko se ne brine što Milanka nije u stanu. Mogla je da ode do trafike, pošte, apoteke, neke komšinice. No, vreme odmiče, mrak pada, a njeni najbliži već počinju da strepe zašto se ne vraća.

Na osnovu preispitivanja, zbog griže savesti, sklapamo mozaik o ženinom nevoljnom dolasku iz malog grada u Beograd (Železnik). Nestanak otuda nije nelogičan. Kao da je sve vreme titrao u vazduhu. I – desio se.

Ta atmosfera neizvesnosti podsetila me je na jedan članak koji sam čitala o nestanku Agate Kristi na jedanaest dana, početkom 20. veka. (Mislim da je na tu temu snimljen i film). Milanke nema danima. Unuk Mihajlo, njegova žena Jovana i snaja Branka daju sve od sebe da je pronađu: zovu bolnice, raspituju se u komšiluku, obaveštavaju policiju, angažuju prijatelja inspektora iz rodnog Užica, čitaju vesti u novinama... Dok potraga traje, čitaoci upoznaju glavnu junakinju u njenom odsustvu. Opet me asocijacije vode ka jednom divnom delu čuvenog Ive Andrića – „Jelena, žena koje nema“. Na trenutak se pitamo da se ne radi o nekoj misteriji, fantazmagoriji, prisećanju, nakon kog ćemo uvideti da ni Milanke nema. To je samo sled mojih asocijacija koji se pokazao kao pogrešan. Ova vremešna dama je stvarna da ne može biti stvarnija. I dok njeni rođaci detektivski sklapaju mozaik i otkrivaju trag po trag, to se lik glavne junakinje jače ispoljava, bolje vidi i postaje sve intrigantniji i njima i nama. Na momente se čini da je njeni najbliži uopšte nisu poznavali i da je tek po tajanstvenim rastanku nanovo upoznaju i počinju da joj se dive.

U svom već dobro poznatom maniru Ljiljana koristi preplitanje dva narativna toka. Ovoj zlatnoj ženskoj niti ona pridodaje i jednu mušku, srebrnu.

U komšiluku Ivanovića živi čuveni advokat Veljko. On je trebalo da porodici svoje prijateljice otkrije gde je ona, ali je nesrećnim sticajem okolnosti u tome bio sprečen. Na jednom izolovanom mestu on se priseća svih trenutaka provedenih sa Milankom i priželjkuje bar još neki susret. Poglavlja u kojima je dat njegov tok svesti su predivna. Retrospektivno pripovedanje nam pruža pojašnjenja glavne priče i uz nove epizode slika Milankin lik. Detalj da glavna junakinja Veljka podseća na Meril Strip, odveo me je do kultne knjige i filma „Mostovi okruga Medison“, a spominjanje filma „Mama mia“, do večnih hitova grupe Abba. Već na osnovu ovog kratkog prikaza dâ se videti o kakvoj raskošnoj pripovesti se radi.

Sve je u „Buketu žutih ruža“ dato: misterija, krimi priča, porodična saga, ljubavni zaplet, motivi savremene otuđenosti...

Veljkove misli su ponekad prave pesme u prozi. Mislim da to i nije čudno, ako se prisetimo da je Ljiljana Šarac svoje prve književne uspehe ostvarila upravo pišući poeziju. Ovim romanom joj se na najlepši način vraća. Iako je tema drugačija od svih dosadašnjih, autorski pripovedački postupci dobro su nam poznati. Ljiljana voli da nas vodi na neobična mesta po Srbiji i da gradove i sela slika bogato, raskošno, blagonaklono, gotovo turistički reklamno. Zahvaljujući ovoj knjizi, zavirićemo u beogradsko naselje Železnik, otići ćemo do Vrnjačke Banje, Užica, zlatiborskih sela, Budve pa ćemo čak pratiti i vesti van granica naše zemlje.

Kako je Milanka bibliotekarka u penziji, ići ćemo za njenim tragom i pratiti knjige i naslove koje je ona preporučivala, čitala, pozajmljivala komšinicama, dobijala i poklanjala...

S blagonaklonošću ćemo slediti priču o razvijanju prijateljstva u zrelim godinama, učeći lekciju da ljudi u sedmoj ili osmoj deceniji nisu ostali zaboravljeni na nekoj okretnici tramvaja, već da umeju da žive punim plućima i da budu energičniji i raspoloženiji od ljudi koji su znatno mlađi od njih, jer nije važno koliko ko ima godina, već kako se ko oseća.

Moja topla preporuka za ovaj roman koji je otvorio mnoga važna pitanja i dao smernice kako da ih rešavamo i da ne zatvaramo oči pred problemima koji se javalju na putu svakog od nas, a koji već uveliko osvaja srca brojnih čitalaca.

Autor: Suzana Popović