Prikaz romana „Tajna napuštenog vrta“: Tajanstvena, topla i ljudska priča

Roman „Tajna napuštenog vrta“ prvi put sam pročitala još u osnovnoj školi, na samom početku svoje čitalačke karijere. U kućnoj biblioteci još čuvam primerak knjige čiju prvu stranicu krasi posveta moje tetke, podsetnik da sam je dobila na poklon za svoj deveti rođendan. Kako vreme leti!

Toplina koja isijava iz svake stranice i važne pouke koje ostaju urezane u čitaočevo pamćenje godinama nakon čitanja čine „Tajnu napuštenog vrta“ jednom od najboljih knjiga za decu svih vremena.

Ali pre nego što kažem nekoliko reči o tome, dozvolite mi da vas ukratko upoznam sa radnjom.

Glavna junakinja priče je Meri Lenoks, desetogodišnja ćerka imućnog britanskog bračnog para, koja živi u Indiji. Merini roditelji zapravo nikada nisu želeli dete i uglavnom je ignorišu, zbog čega ona odrasta daleko od njihovih očiju, pod nadzorom dadilje. Dadilja i ostala posluga su je razmazili i dozvoljavaju joj da radi šta hoće kako bi sačuvali mir u kući.

Tragedija će promeniti tok Merinog života: u Indiji izbija epidemija kolere od koje za samo nekoliko dana umire većina članova domaćinstva, uključujući i njene roditelje. Budući da nema druge rodbine, Meri se seli u Englesku, kod teče koga ne poznaje.

Gospodin Arčibald Krejven, Merin teča, živi u Miseltvejtu u ogromnoj, tajanstvenoj seoskoj kući, u kojoj se desetak godina ranije dogodila užasna nesreća: supruga gospodina Krejvena je izgubila život u svom omiljenom vrtu.

Gospodin Krejven od tada prezire staru kuću, a posebnu averziju gaji prema vrtu u kome je došlo do incidenta. Zbog toga je odlučio da zauvek zaključa kapiju vrta i sakrije ključ. Vrt i misterija koja ga okružuje postaće jedina stvar na seoskom imanju za koju će se Meri zainteresovati.

Uskoro, međutim, saznajemo da vrt nije jedina tajna koju Miseltvejt skriva.

Zašto bi trebalo da pročitate ovu knjigu

Kao devojčica, bila sam oduševljena tajanstvenošću ovog romana: samom idejom da postoji prelepo mesto koje niko ne bi trebalo da pronađe; mesto na koje možete otići sami, tragedija koja ga okružuje, nužnost čuvanja tajne. Moram priznati da su mi svi ovi elementi priče, kada sam je ponovo čitala kao odrasla, delovali još primamljivije.

Prilikom prvog čitanja najjači utisak ostavili su sjajni opisi vrta. Zahvaljujući njima, u glavi sam stvorila sliku čarobnog mesta kakvo se sreće samo u bajkama. Sećam se da me je u to vreme oduševio i trenutak kada se u priči pojavljuje Dikon, dečak sa kojim Meri uređuje novootkriveni vrt.

Priroda i biljke igraju veoma važnu ulogu jer daju deci moć da utiču na svet u kome žive, a ponovno oživljavanje vrta reflektuje promene koje se događaju u dušama mladih prijatelja.

Autorka koristi svaku priliku da ukaže na vezu između boravka u prirodi i zdravlja i sreće naših junaka. To se naročito primećuje na primeru Dikona, koji sa prirodom ima poseban odnos. On ne samo da je najplemenitiji od sve dece već je i izuzetno veseo i druželjubiv dečak. Te njegove osobine Meri i njen bolešljivi rođak Kolin veoma cene.

Odraslom čitaocu verovatno će biti zanimljiviji drugi aspekti ove priče i pitanja koja ona pokreće. Jedno od najvažnijih tiče se odnosa odraslih prema deci. Merin i Kolinov život su po mnogo čemu slični. Oni su deca koja odrastaju daleko od svojih roditelja i pruženo im je sve što bi mogli da požele – sve osim najvažnijeg: ljubavi i pažnje.

Čak i kada smo odrasli i imamo dovoljno životnog iskustva, osećanje da nas neko ne voli i ne želi može biti veoma bolno. Kako li se tek oseća dete prema kome se tako ponašaju roditelji, ljudi od kojih se očekuje da ga vole i štite?

Okolnosti u kojima odrastaju junaci ovog romana su, naravno, specifične, ali postoji i mnogo drugih situacija u kojima se dete može osetiti zanemareno. U potrazi za primerima nije potrebno ići dalje od užurbanog, modernog sveta u kome živimo, gde mnogi roditelji, ponekad iz objektivnih razloga, nemaju dovoljno vremena za svoju decu. A dete vrlo dobro zna kada mu se ne poklanja dovoljno pažnje.

Odrasli često nisu svesni štete koju nanose svojim naslednicima i zato ne bi bilo loše da pročitaju ovaj roman, jer njegova autorka nas podstiče da ozbiljno razmislimo o ovoj temi i preispitamo svoje prioritete. Ona nam poručuje i da ne gubimo nadu: nikada nije kasno za oproštaj.

„Tajna napuštenog vrta“ je zaista izuzetna knjiga. Napisana je jednostavnim, lako razumljivim jezikom, što je čini idealnim štivom za mlade čitaoce, a od srca je preporučujem i odraslima koji tragaju za pričom punom topline i ljudskosti.

Izvor: owlcation.com
Prevod: Jelena Tanasković