Rijaliti roman na pisaćoj mašini

Multimedijalni umetnik Nenad Džoni Racković, podjednako često (i jednako utemeljeno) proglašavan i smatran genijem i skandal majstorom, svoj novi roman „Peto godišnje doba“ (Laguna) objavio je, u svakom slučaju, kao čovek zavidne umetničke biografije.

Svestrani intelektualac sirove energije za sobom ima desetine izložbi u „ozbiljnim“ galerijama i predstavama ozbiljnih reditelja poput Darka Bajića, Želimira Žilnika, Gorčina Stojanovića… Od 1983, kada je „pristupio“ likovnoj sceni oko SKC, Džoni je „iniciran“ i u društvo književnika, objavljujući pesme u časopisu „Književna reč“.

„Izlazak na tržište sa novim romanom vidim kao poslednju preostalu mogućnost građanskog otpora društvu aseptične društvenopolitičke grešnosti“, kaže Racković. „Na to tržište koje se kreće brzinom kretanja slike i zvuka, ili svetlosti, suludom brzinom novih tehnologija, portala, aplikacija, instagrama, blogova… ja 'ulećem' kao potpuni analfabeta za nove tehnologije, koji ne koristi ništa od toga. Pisao sam na pisaćoj mašini da bih ispisao svoju ljubavnu dramu, ispisujući je u 'real-tajmu', deset godina. Ovo je rijaliti roman.

„Ljubavni roman par ekselans“, kako je „Peto godišnje doba“ definisao Dragan Velikić – pored storije o raspadu braka umetnika, predstavlja i bedeker o našem vremenu i prostoru.

„Klasičan ljubavni roman, i u svetu gotovo izumrli pripovedački žanr, na srpskohrvatskom jeziku se nije pojavio sto godina“, smatra Džoni. „Imamo ljubavni motiv tretiran parodijski kao u 'Štefici Cvek u raljama života', isti motiv u omladinskom romanu poput 'Višnje na Tašmajdanu', imamo i razne vrste čiklita, pseudoistorijski spektakl u koji je utkana ljubavna priča… Ali ne i ljubavni roman, i to takav da istovremeno predstavlja i društveno-istorijsku sliku svog vremena, istorijski i psihološki portret građanske klase sred stravičnih društvenih, civilizacijskih, tehnoloških promena i migracijskih procesa na turbulentnom Balkanu. Preispitivanje krivice i odgovornosti za dešavanja od devedesetih godina je nit koja, poput romana u romanu, prati priču o propalom braku u mojoj knjizi.

Poslednja istinska ljubavna priča, poslednji trag ljubavne drame u nas, za Džonija je „Koštana“. Knjiga koju bi poneo na pusto ostrvo je Stankovićevo delo „Pod okupacijom“, a sam Bora za njega je – arhetip velikog pisca, paradigma… I reper, koji ga suočava sa sumornom istinom da životni stil i tragika života pisca i umetnika nisu mnogo „odmakli“ ni za sto godina.
 
Ponovo sa skejtom

Džoni je decenijama nezaobilazni protagonista beogradskog umetničkog života, ali pre svega – beogradske ulice, za koju tvrdi da je u stanju entropije.

„Beležim stravično dug život na beogradskoj ulici, od poznih sedamdesetih, kada sam (1976) prvi put stao na skejt i vozio ga do 1981“, priča Racković. „A 2007. ponovo sam počeo da ga vozim, da bih ispisao svojevrsnu mapu ovog grada, bedeker o Beogradu, koji nisu samo panorame Beograda na vodi. Roman mladima daje lep primer, poručuje im da žive svoj život, da se jednog dana ne zapitaju gde im je prošao. I da deset godina u životu nije ništa, pa ni dvadeset, i to kažem kao neko ko je posle skoro 30 godina ponovo stao na skejt!“
 
Autor: M. Mirković
Izvor: novosti.rs