Seldžuk Altun: Istorija voli „senzacionalne vrhunce“

Zašto je jedan vrlo uspešni bankar napustio unosan posao i opredelio se za pisanje romana posvećenom jednoj od najznamenitijih civilizacija, saznali smo od Seldžuka Altuna, autora „Vizantijskog sultana“.



Turski pisac Seldžuk Altun rukovodio je bankom i najvećom turskom internet kompanijom, dok nije odlučio da svoju strast prema čitanju i knjigama pretoči u stvaralačku i da se potpuno posveti pisanju. Postavio je sebi cilj da do pedesete godine napiše knjigu. Da bi ga ostvario, pročitao ih je četiri hiljade, a onda je 2001. počeo i da piše i do danas je objavio dvadeset i jedan roman, među kojima je i „Vizantijski sultan“, koji imamo priliku da čitamo u izdanju Lagune.

U „Vizantijskom sultanu“ prepliću se istorija i fikcija, i razotkrivaju tajne drevnog Konstantinopolja i savremenog Istanbula. Uz mnoštvo manje poznatih detalja o Vizantijskom carstvu i dozu karakterističnog humora, knjiga nas vodi zamršenim stazama prošlosti do uzbudljivog i neslućenog raspleta.

Na početku razgovora Seldžuk Altun nam otkriva zašto se opredelio za tako upečatljiv naziv knjige, koji može imati intrigantan prizvuk.

„Drago mi je što vam je naslov knjige ’primamljiv’. Naslov je alegorijski signal na vizantijsko i osmansko dvojstvo Istanbula (Konstantinopolja). Treba ukratko da objasnim kako sam počeo da pišem ovaj roman. Iako sam pokušao da pročitam ’Da Vinčijev kod’ Dena Brauna, nisam mogao da stignem ni do drugog pasusa. Za mene je to bilo nečitljivo i glomazno (600 stranica). Odlučio sam da napišem ’Vizantijskog sultana’, koji bi bio parodija na ’Da Vinčijev kod’, ali bi ujedno predstavljao i sažetu istorijsku misteriju“, kaže pisac.

Šta Vas je navelo da istražujete Vizantiju? Ko Vam je pomogao da upoznate i razumete carstvo koje je trajalo od 330. do 1453. godine?

Živim u Istanbulu od 1967. godine, gradu koji je bio prestonica Vizantije i najveća i najvažnija metropola sveta tokom 500 godina. Najpre su me opčinili veličanstveni vizantijski spomenici i ostaci istorijskih građevina rasuti po evropskoj strani grada. Zatim me je duboko zaintrigirala knjiga ser Stivena Ransimana (1903–2000) „Pad Carigrada“. Ransiman je bio jedan od najznačajnijih vizantologa, a njegova knjiga je objasnila mnogo više od pukog pada jednog carstva. Nastavio sam da čitam dela uglednih istoričara Vizantije (Donald M. Nikol, E. A. Grozvener, Majkl Kritovulos, A. V. Milingen, Dejvid Tolbot Rajs, Georgije Ostrogorski i dr.) i uvideo da Vizantija nije bila samo najveće carstvo sveta tokom tri veka već i začetnik modernih ideja. Nažalost, vizantijska civilizacija je i dalje nepravedno potcenjena!

Vizantijom je vladalo osamdeset osam careva, jedanaest dinastija. Konstantin XI Dragaš Paleolog, sin Jelene Dragaš i čukununuk Stefana Dečanskog, jedanaesti je vladar porodice Paleolog (1261–1453). Glavni junak u trideset trećoj godini saznaje da je potomak vladarske porodice, poglavlja su naslovljena slovima grčkog alfabeta. Vaš roman obiluje brojnom simbolikom, čime svet prošlosti želite dodatno da obavijete mističnošću i da sugerišete kako ništa nije proizvod slučajnosti i da zvanična istorija mora biti ponekad stavljena na ispit. Šta mislite, zašto su prenebregnuti pojedini izveštaji o tome da je Konstantin XI pobegao đenovljanskim brodom kako bi ujedinio hrišćanski svet u borbi protiv Osmanskog carstva?

Zato što (i)storija, baš kao i holivudski filmovi, više voli „senzacionalne vrhunce“. Tok svetske istorije bio bi znatno drugačiji da je Konstantin uspeo da ujedini hrišćanski svet protiv Osmanskog carstva. Vreme, međutim, nije bilo idealno – Evropa je tada preživljavala Stogodišnji rat.

Koje su sličnosti, a koje razlike između Konstantina I (324–337) i Konstantina XI (1449–1453), odnosno prvog i poslednjeg cara Vizantije? Istorija kao da pamti početak, a implicitno zanemaruje kraj? Da li društveno-politički kontekst, (ne)omiljenost u narodu može uticati da istorija nečije ime zaboravi?

Ne mislim da je fer upoređivati prvog i poslednjeg Konstantina. Konstantin I bio je vrhunski majstor ratovanja i diplomatije. Konstantin XI je postao car u trenutku kada je carstvo već bilo u procesu propadanja. Ipak, bio je učen i realističan vladar; osnovao je centar za nauku i filozofiju u Mistri, u vreme kada je Vizantija bila u svom završnom poglavlju.

Vizantijski dvoglavi orao, jedan okrenut prema istoku, drugi prema zapadu, govori o skladnosti u dvojnosti. Oni su mogli nasleđe obeju civilizacija da usade u svoj identitet, dok danas multietičnost i multikulturalnost postoji češće u govoru, ređe na delu. Šta je uzrok tome? Da li smo sve vreme, idući napred, pratili pogrešne znakove i, u stvari, išli unazad?

Vizantija je bila liberalna civilizacija; bila je tolerantna, nije bila rasistička i temeljila se na pozitivnom obrazovanju. Dok su danas vodeće svetske sile pod upravom agresivnih, polupovršnih i oportunističkih političara bez vizije. Možete li ijednog od njih nazvati „državnikom“?



Šta je za čovečanstvo značila 1204. godina i pad Vizantije? Da li je to bio, kao u slučaju Aleksandrijske biblioteke, veliki civilizacijski korak nazad? U čemu je razlika između Vizantije pod vlašću krstaša (1204–1261) i nakon osvajanja Mehmeda II (1453)? Da li su se osvajači na jednak način odnosili prema porobljenom stanovništvu i njegovoj kulturnoj baštini?

Vizantija je pola veka trpela avanturističke krstaše. Krstaši su bili više zainteresovani za bogatstvo i moć nego za teološka načela. Za razliku od njih, osvajač Konstantinopolja, sultan Mehmed II, bio je obrazovan i mudar vladar; bio je bibliofil i poliglota. Nije dozvolio rušenje monumentalnih građevina i crkava. Spasao je živote elite, akademika i zanatlija. Pokušao je da neke od administrativnih principa Vizantije uključi u osmanski sistem. Zapravo, zvali su ga i novim rimskim carem, dok su se Vizantinci sami nazivali „Istočnorimskim carstvom“. Grad je prvobitno osnovao grčki kolonista po imenu Bizas. Naziv „Vizantija“ su mu dodelili evropski istoričari tek u 16. veku.

Kakvo je vizantijsko nasleđe? Da li je Vizantija odgovorna za savremeni svet koji danas poznajemo?

Vizantija je bila najkultivisanije i najprosvećenije carstvo, čak i u svojoj fazi propadanja. Kao što je već pomenuto, sultan Mehmed II je oslobodio vizantijske naučnike, umetnike, akademike i elitu. Oni su se priključili univerzitetima, obrazovnim i umetničkim ustanovama širom Evrope. Širili su znanje, filozofiju, estetiku i pozitivno razmišljanje po celom svetu. Godina 1453. bila je važan činilac u rađanju renesanse; tim datumom završava se srednji vek.

Za kraj samo želimo da Vam prenesemo izraze najdubljeg poštovanja zbog činjenice da celokupan iznos od prodaje knjiga usmeravate na stipendije za studente književnosti. Da li je to zalog za budućnost, da turska književnost i u narednim decenijama ima autore koji će je proslaviti?

Hvala vam na ovom ljubaznom gestu. Dao sam mnogo intervjua, ali ovo je prvi put da moja filantropska strana dobija priznanje. Bar u Turskoj, uglavnom se sponzorišu studenti inženjeringa, medicine i biznisa. Dok ja podržavam studente književnosti na univerzitetima, nadajući se da pomažem budućim piscima ili književnim akademicima.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 53