Vožnja kroz „Peto godišnje doba“ Džonija Rackovića

Nenad Džoni Racković je izbacio novi roman. Zove se „Peto godišnje doba“. Džoni je ovih dana dao nekoliko intervjua tim povodom, pričao je o svom skejtu, načinu života, ženama, umetnosti... Usput ste mogli da čujete i priču o tome da je u pitanju ljubavni roman koji je pisao kad ga je žena izbacila iz kuće, a upravo ona se potpisala kao urednica ovog izdanja.
 
„Fazon, napisao je roman da bi vratio ženu“, čula sam jedan komentar.

Međutim, sad kad sam pročitala knjigu, nisam sigurna da je u tome stvar. Nisam baš sigurna ni da bih „Peto godišnje doba“ uopšte definisala prvenstveno kao „ljubavni“ roman, jer se može čitati na bar nekoliko nivoa. Ljubavna priča je samo jedan od njih (i u startu znamo da se lepo završila).

Ali, hajde od nje da počnemo. Tu zatičemo jedan par, nepredvidivog umetnika i njegovu suprugu kojoj je posle 10 i kusur godina već malo dosta njegove nepredvidivosti, u jednom teškom periodu. Saznajemo kako su se upoznali, kako je sve to izgledalo na početku, kako su vremenom pokušavali i uspevali da se usaglase karakterima, ali sad ih zatičemo tu, gde kao da ne mogu jedno s drugim, a ni jedno bez drugog (na kraju, kao i da imaju samo jedno drugo), i sve vreme se nadate se da će na kraju ipak uspeti nekako da opstanu zajedno…

I to bi mogla da bude jedna obična ljubavna ispovest, koja bi značila njima više nego čitaocu, da nije drugih nivoa koji se prepliću kroz nju, zasenjuju je na momente, skreću u novim pravcima.

Jer, osim što je ljubavni roman, „Peto godišnje doba“ je i ilustracija urbanog Beograda iz jedne neobične perspektive – sa skejta u „punoj brzini“ i to iz ugla Džonija Rackovića, autentične beogradske face, umetnika, skejtera od pedesetak godina koji bleji sa nekim novim klincima, a oko koga stalno kruže epizode i ljudi iz neke drugačije prošlosti. Saznajemo ko su glavni akteri aktuelne scene, kako voze, gde se smucaju, kako izlaze na kraj s pandurima… Koji su klubovi popularni i kakva se ekipa skuplja. Kad je Beograd prazan. Šta u Beogradu još vredi.

Možda najzanimljiviji nivo za sve nas koji viđamo Džonija po gradu, to je njegov unutrašnji doživljaj sebe i svega što mu se dešava. Prilika da lično upoznaš junaka Žilnikovog „Dupeta od mramora“, tipa koji iz prvog reda cepa haljinu Ide Lollobrigide u klubu SKC-a i „umetnika koji živi svoju umetnost“. Čitaš šta mu je u glavi i srcu dok juri na svom skejtu izazivajući zbunjene vozače da mahnito trube, a prolaznike da se okreću za njim. Džoni te na svom skejtu vozi iz scene u scenu i do kraja nemaš pojma s kojom tačno namerom. Povremeno vijuga kroz priče iz sopstvene biografije, razotkrivajući, kako kaže, „metastaze na uspomenama“, da bi se na sledećoj krivini suočio sa svojom današnjom neobičnom ulogom skejtera, supruga, umetnika. Na momente je suludo euforičan, na momente besan, ponekad bolno razočaran i povređen. Otkriva kako se oseća, o čemu razmišlja, a onda vam kaže šta je sledeće uradio i potpuno skrene tok priče.

Ovo je ljubavni roman u kojem se umetnik bori sam sa sobom balansirajući na skejtu.

Kad je nedavno Džoni Racković dao intervju za NOIZZ sebe je opisao kao „jedinstveni spoj pobune i konformizma“. I čini se da je upravo je to najvažnija borba koja se odvija u ovom romanu. Džoni je ponovo sebe stavio u osnovu svog umetničkog dela i ogolio se u jednoj osetljivoj životnoj fazi. S kojim ishodom? Za taj zaključak biste morali sami da stanete na nepredvidiv i nezaustavljiv Džonijev skejt i bacite se u „Peto godišnje doba“.

Autor: Ana Kalaba
Izvor: Noizz.rs