Andrea Barc: Moć je u rukama pisca

Na koji način književnost može da promeni svet, otkriva u intervjuu za Bukmarker Andrea Barc, autorka hit trilera „Soba za goste“ i „Nikad nismo bile ovde“, od koje saznajemo i kojim se trikovima gradi napeta atmosfera u žanru koji je njena specijalnost.



Američka autorka Andrea Barc zna kako da napiše triler koji drži jednaku pažnju od prve do poslednje stranice. Sa njenim stvaralaštvom upoznali smo se preko knjige „Nikad nismo bile ovde“, jezivim psihotrilerom, koji vešto istražuje prirodu prijateljskog odnosa, a u „Sobi za goste“, nepredvidljivoj i zavodljivoj priči o opsesiji, žudnji i osveti, stvorila je junakinju čiji boravak kod drugarice i njenog muža postaje erotičniji – i smrtonosniji – nego što je iko mogao da zamisli.

Imali smo priliku da razgovaramo s Andreom Barc, koja se osim pisanjem, bavi i novinarstvom. Prvo nam je ispričala kako je triler postao njen žanr u književnosti i na koji se način gradi dobra triler priča – ona koja se čita u dahu i bez daha.

„Uvek sam volela strašne filmove i mračne knjige – ja sam pomalo anksiozna osoba, a strašne priče mi pomažu da na bezbedan način procesuiram svoje strahove. Po mom mišljenju, trik za građenje dobre triler priče je da spoznam najdublje strahove svoje glavne junakinje i da je onda stavljam u sve strašnije i strašnije situacije“, kaže Andrea Barc.

„Sobu za goste“ ste napisali tokom izolacije za vreme kovida. Kakve Vam je to dalo mogućnosti za kreiranje priče?

Mnogi ljubitelji knjiga su primetili da posle kolektivne tišine i izolacije usled pandemije kovida imamo bum gothic chillers i locked-room misterija. Uvek sam volela da pišem o svetovima koji se nalaze iza zatvorenih vrata, ali pandemija 2020. nas je primorala da navučemo zavese i stegnemo konce naših života. Napeta tišina i jezivo raspoloženje tog perioda podsetili su me na triler: detektovala sam zagušujuću napetost i tihi strah Hičkokovog filma, a kako su nas vesti stalno iznova upozoravale da je opasnost stvarna, da nas bilo ko može ubiti i da nikome zaista ne smemo da verujemo, nisam mogla da ne vidim paralele sa nekim od mojih omiljenih slasher filmova. Iako je pandemija samo pozadina a ne i fokus „Sobe za goste“, dopalo mi se da izolaciju i teror podignem na što viši nivo zarad dramatičnosti. Takođe, tokom pandemije sam se zaljubila u ženu, nakon što sam se 34 godine identifikovala kao strejt osoba, delom zato što je pamučna tišina lokdauna omogućila malo pretresanja duše. Sada smo zajedno duže od četiri godine.

Kakav su trougao Keli, Sabrina i Nejtan? Šta nam zaplet njihove priče govori o opsesiji, žudnji i osveti – što su tri pojma koja se čine ključnim za Vaš roman?

Poligamične veze apsolutno mogu biti zdrave i pune ljubavi… ali trougao između Keli, Sabrine i Nejtana to sigurno nije. Umesto toga, u njihovom odnosu nema jasnih pravila ni granica, nedostaju iskrenost i sigurnost, a u privlačnost je upletena i opasnost. Snaga različitosti je postavila pozornicu za povredu, zbunjenost, nepoverenje, pa čak i teror.

Ambijent igra ključnu ulogu u stvaranju atmosfere priče. Šta Vas je navelo da izaberete zabačenu vilu u Virdžiniji i kako ta lokacija pojačava napetost u priči?

I ja sam napustila Bruklin i otišla da boravim kod prijatelja izvan Vašingtona početkom pandemije (spojler: tokom mog boravka nije bilo ni ljubavnog trougla, ni nestalih osoba), i tokom naših dugih vožnji na razne aktivnosti na otvorenom, ponekad bismo prolazili pored naselja sa ogromnim, ograđenim vilama. Prijatelji su mi rekli da unutra žive ultrabogate porodice i diplomate. Nisam mogla da ne razmišljam o tome šta se sve dešava iza tih visokih ograda! Ali generalno, znala sam da moram da smestim Keli na mesto koje je dovoljno veliko da se u njemu može odvijati sva akcija i dovoljno glamurozno da je potpuno privuče. Obožavam da se igram kontrastom između predivne spoljašnjosti i stvarnosti koja se krije ispod nje.

Keli, Vaša glavna junakinja, prolazi kroz značajne emocionalne i psihološke promene tokom romana. Možete li da nam kažete nešto više o izazovima pisanja tako složenog karaktera?

Kelin život kreće u slobodan pad kada joj se njen heteronormativni plan – muž, deca, porodični kombi – iznenada raspadne. Stalno sam razmišljala o tome kako nam je poslednjih nekoliko godina, koje su protekle između pandemije i političke polarizacije, oduzelo mnogo stvari koje smo ranije koristili da definišemo sebe (posao, brak, društvene veze...). Bilo mi je pravo zadovoljstvo da pišem o liku koji u nekom trenutku shvata da ono što je mislila da želi, zapravo nikada nije dolazilo iz nje same – već iz društva u celini. Volela bih da svi imamo sreću da doživimo takvo otkrovenje.

Ispitivanje granica prijateljstva tema je kojom ste se bavili i u prethodnom trileru „Nikad nismo bile ovde“. Šta nam Vaše junakinje govore o tim granicama i prijateljstvu i ljubavi uopšte?

Volim da istražujem složene odnose, posebno među ženama. Generalno, dečaci se od malih nogu uče da razmirice rešavaju fizičkim sukobom, dok se devojčicama govori da ne smeju da se svađaju… što znači da one postaju izuzetno vešte u psihološkom ratu! Uživam u pisanju o maskama koje žene pokazuju svetu i o tome kako tamna, potisnuta osećanja isplivavaju na površinu i mogu dovesti do sukoba s drugim ženama, upravo zbog patrijarhalnog društva koje žene okreće jedne protiv drugih.



Rekli ste jednom prilikom da u svojim romanima volite da se bavite istraživanjem nedopadljivih osobina kod žena, kao što su stid, ljubomora, bes, opsesija, nesigurnost i da niste sposobni da napišete likove koji odgovaraju onome što društvo očekuje od žene. Pored sve emancipacije i feminističkih pokreta, šta društvo danas očekuje od žene? Kakva je u tom smislu uloga književnosti danas?

Postoje „prihvatljivi“ načini da budeš žena u društvu, a moje junakinje uvek na neki način ne uspevaju da se uklope u te okvire – bilo da su u tridesetim godinama i pitaju se šta nije u redu sa njima jer nikada nisu imale ozbiljnu vezu (kao u mom prvencu The Lost Night), ili – kao što je slučaj s Keli u „Sobi za goste“ – shvate da zapravo ne žele muža i decu, koje su godinama lepile na svoju tablu vizija. Od žena se očekuje da budu pametne, ali ne zastrašujuće, seksi, ali ne promiskuitetne, jake, ali ne „kučke“, sposobne, ali ne „šefice“... Zaista ne možemo da pobedimo. A feministička književnost može da pomogne da se ovi nemogući standardi osvetle i da nas, nadam se, oslobodi njihove težine.

Imaju li knjige snagu da menjaju svet?

Uvek ćemo biti gladni zabave i prosvetljenja koje dobijamo kroz moćno pripovedanje, a knjige to mogu da nam pruže uz relativno nisku prepreku za pristup – kako za pisca, tako i za čitaoca. Knjige su način na koji pričamo priče, direktno iz uma autora u um čitaoca. Svet je trenutno poprilično haotično mesto, i ljudi su zbog toga uzburkani. Sve više njih se usuđuje da zamisli bolji svet — jer je očigledno da trenutni sistem ne funkcioniše za nas, pa kako drugačije možemo da zahtevamo promenu? A niko nije u boljoj poziciji da mašta od nas, profesionalnih sanjara. Moja sestra Džulija Barc, i sama autorka feminističkih trilera, nedavno je napisala: „Moramo biti sposobni da gledamo unapred i zamislimo bolje društvo, u suprotnom ćemo ostati zaglavljeni ili se zadovoljiti jedva primetnim promenama... Zato mislim da mi, kao autori, imamo veliku moć – bukvalno smo u ljudskoj mašti.“ Svaki pisac mora da ima tu svoju tačku strasti – duboko lično uverenje koje će prožimati svaki red njegovog pisanja. Čvrsto verujem da autori imaju odgovornost da izazovu status quo i kroz svoje pisanje stanu u odbranu onoga što je ispravno. Pisati u teškim vremenima je privilegija. Nama piscima je data ta magična, gotovo sveta moć da neznancima podarimo beg od stvarnosti, zabavu, znanje i – što je najvažnije – empatiju.

Kakvi ste kao čitalac? Koje knjige su Vas oblikovale kao čitaoca, a koje kao pisca?

Obožavam da čitam sve žanrove, ali najviše čitam trilere! Neke od mojih omiljenih knjiga su „Nestala“ Rejčel Hokins, „Iščezla“ Džilijen Flin, „Peto godišnje doba“ Nore K. Džemisin i „Samoubistvo nevinosti“ Džefrija Judžinidisa. Moje omiljene knjige o pisanju su Writing Down the Bones, Story Genius i On Writing.

Kako je ispunjeno Vaše vreme van posla? Koje stvari Vas, osim pisanja, usrećuju?

Obožavam putovanja i penjanje po stenama… a najsrećnija sam kada mogu da spojim ta dva! Tokom poslednjih nekoliko godina penjala sam se u Francuskoj, Španiji, Portoriku, Velikoj Britaniji i širom Sjedinjenih Država. Takođe volim da provodim vreme sa svojom devojkom, našim luckastim psom Zeldom i slatkom mačkom Monom.
 
Autor: Maja Šarić Vlaović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 52