Darko Tuševljaković: Želeo sam da u romanu opišem individualan odnos prema prošlosti

Dugo se već polemiše živimo li u vremenu krize velikih priznanja, tek jedne od mnogih i teških, ali inspirišućih za umetnike. Zato ne čudi što kada se neko od njih, u ovom slučaju najcenjenije, nađe u rukama hvale i pažnje vrednih autora, dolazi do buđenja možda već posustale nade i optimizma. Darko Tuševljaković, pisac, prevodilac i urednik, na regionalnoj književnoj sceni prisutan je skoro četvrt veka, svestranim i posvećenim radom zavredevši već nekoliko važnih nagrada za svoja dela. Ipak, ona najglasovitija, Ninova nagrada kritike za najbolji roman godine, dočekala ga je nedavno, tradicionalno učinivši književnost jednom od vodećih tema kalendarske godine i stavljajući na čitalačku mapu novu obaveznu, sasvim opravdanu, preporuku.



Još prvim romanom „Senka naše želje“ pokazao je dve važne stvaralačke karakteristike: interesovanje za preplet ličnog i kolektivnog kroz ispitivanje potisnutih trauma; veštinu da se jeza predoči poetski zanosnim, prefinjenim, može se reći i od romantizma nasleđenim stilom. Obe osobine pisac zadržava do najnovijeg dela, podižući ih na viši nivo, dosegnute zrelosti i sigurnosti izraza. „Karota“, roman za koji je Darko Tuševljaković nagrađen Ninovom nagradom, počinje omamljujuće lepim jezikom pasaža koji nagoveštavaju nostalgiju vraćanja u prošlost, razvija se kao potmuli zvuk mora i upozorenje na još nedefinisanu opasnost, da bi epilog ostavio utisak proživljenog potpunog potresa ili izranjanja iz dubina mračnog košmara. Šta je istina a šta zabluda, sanjamo li ili živimo stvarnost, postoji li išta od toga zapravo?

Uz iskrene čestitke na zasluženom prestižnom priznanju, Ninovoj nagradi za roman „Karota“, verujem da ste i pomalo zatečeni. Koliko zapravo, pišući i objavljujući knjigu, ima pomisli ili ambicije, priželjkivanja, ovako veličanstvenog rezultata?

Dok pišem, ne razmišljam o tome kako će neko oceniti ili na bilo koji način vrednovati moje delo. Trudim se da se odvojim od spoljnih uticaja koliko god je moguće, tada bi trebalo da postojimo samo tekst i ja. Naravno, pisac je uvek svestan toga da će ono što napiše neko čitati, ali nikad pred sobom nemam konkretnog čitaoca, ciljnu grupu ili žiri bilo koje nagrade. Tek kasnije, kada je moj deo posla na knjizi završen, kada je ona otišla dalje niz proizvodnu cev, dozvoljavam sebi da se bavim eventualnom recepcijom i percepcijom onoga što sam iznedrio. I tu, naravno, nikad ne možete znati na šta ćete naići. Zapravo, prognoze najčešće neće biti tačne. Nagrade su u književnom svetu uvek poželjne, jer je to način da dobijete nove čitaoce, nagrada funkcioniše kao neka vrsta reklame, što ističe vašu knjigu u širokom moru godišnje produkcije. Takođe, predstavlja i na neki način potvrdu kvaliteta vašeg rada, mada je po meni uvek problematično na taj, takmičarski, način ocenjivati književna dela. Nadao sam se nekakvom uspehu „Karote“, ali se nisam nadao ovakvom kakav je postigao.

S tim u vezi, kakav je Vaš odnos prema nagradama? Prisetimo se na primer Nagrade Evropske unije za književnost koju ste dobili za roman „Jaz“, ili Andrićeve nagrade za zbirku priča „Hangar za snove“. Jesu li nagrade dodatni podsticaj ili teret odgovornosti? Znače li više za pisca (uopšte, njegovu karijeru) ili konkretno delo (često, dešavalo se, tek one hit wonder)?

Piščevu rešenost da piše i usmerenost ka literaturi i stvaranju zaista ne bi trebalo da određuju nagrade. Ili želite time da se bavite ili ne želite. Ili dajete sve od sebe ili ne dajete. To da li vas je neko ovenčao priznanjem ne bi trebalo da ima uticaja na odnos prema pozivu, zanatu. Ja stvaranju književnog teksta potpuno isto pristupam sada, nakon nekoliko značajnih nagrada, kao i pre nego što sam dobio bilo koju od njih. Naravno da nagrade imponuju, ne želim da umanjim njihov značaj, ali kod mene su ti procesi razdvojeni. Kada razmišljam o nagradama, ne razmišljam o pisanju, i obrnuto, ako se na bilo koji način bavim tekstom, onda tu nema mesta za mozganje o priznanjima. U tom smislu, ne osećam ni neku posebnu odgovornost zbog Ninove ili bilo koje druge nagrade. Smatram da pisac mora da bude odgovoran prema sebi, tako što će u rad uložiti sve što zna i dati sve od sebe da to što piše bude što bolje, i tu se njegova odgovornost završava. Sve ostalo više nije do njega.

Da li postoji poseban prethodnik/laureat Ninove nagrade ili njome ovenčan roman koji naročito cenite, možda i baš volite?

Uh, ima ih više, teško je izdvojiti jednog autora ili delo. Albahari, Pekić, Velikić, Pavić, Selimović, Tišma, Ćopić… mogao bi čovek dugo nabrajati. Upravo se po listi dobitnika vidi koliko je značajno ovo priznanje. Ali hajde da pokušam da izdvojim jednu knjigu koja mi je bila veoma značajna i pisca kog sam zaista voleo da čitam i kom ću se rado uvek vratiti. Neka to bude „Sudbina i komentari“ Radoslava Petkovića. Ali ne samo ta knjiga već i njegove „Senke na zidu“, „Put u Dvigrad“, „Ogled o mački“… Petković zaista spada u velikane naše pisane reči i trebalo bi češće pominjati njegov opus i baviti se njime.

„Karota“ je svojim netipičnim, jedinstvenim pristupom određenim starim, popularnim, uveliko zastupljenim temama, kao i stilom koji se nipošto ne udvara nijednoj kritičarskoj školi, unela istinsku svežinu u izbor, čak i nadu za buduća drugačija vrednovanja dela koja makar u elementima odgovaraju tzv. žanrovskoj književnosti. Nadate li se proširenju baze čitalaca i otvaranju ka onima koji možda do sada nisu bili Vaša ciljna grupa?

Mislim da svaka nagrada, a posebno Ninova, to donese piscu i knjizi. Delo postane vidljivije i za njega počnu da se zanimaju oni koji se ranije nisu susretali sa vašim radom ili oni koji inače ne bi posegnuli za knjigom u kojoj postoje, recimo, žanrovski elementi. Kada knjiga koja se žanrovski ne da lako odrediti dobije priznanje koje važi za najveće u zemlji, pisac se zaista može nadati da će to otvoriti publiku ka takvoj literaturi. Jer ako žiriju nije smetalo što u priči postoje detektivski, fantastički i onirički elementi, možda neće ni čitaocu. Nagrada u tom smislu može da razbije predrasudu i oslobodi književnost stega.



U priči punoj slojeva i simboličkih značenja, kolektivna trauma (raspad SFRJ i rat) i drama odrastanja postavljene su na pozadinu traganja za istinom u sećanjima, a za sobom kroz druge. Iako je Davor glavni lik i pripovedač, gotovo podjednako je važan naslovni junak, takoreći stožer uspomena – Karota, ali i sidekick, često pokretač – Nina. Takođe, svi dečaci iz družine zajedno sačinjavaju celovito biće, svojim osobinama bacajući odraz na bližnjeg, jedan drugom su ogledalo… Znači li to da tek sabirajući različite glasove, ili barem otvaranjem ka više njih, možemo sagledati nešto približno istini, dobijajući priču?

Priču romana pripoveda jedan glas, iz prvog lica. Međutim, to je narator koji, zajedno sa nama, traga za odgovorima, što znači da u njemu postoje nedoumice, nedorečenosti, kao i pogrešne pretpostavke, zablude, nesigurnosti. Sve to ga čini nepouzdanim, što se u romanu i vidi, jer u nekoliko prilika on mora da koriguje sopstveni stav, a i sa nekim njegovim zaključcima mi ne moramo da se složimo. Ne postoji konačna, sasvim pouzdana verzija priče; nju, na kraju krajeva, za sebe sklapa sam čitalac, s tim što to, onda, postaje njegova verzija, a ne univerzalna. Drugi glasovi u knjizi, Ninin, Karotin, Jadrankin, Cvitin, itd, služe tome da dopune ono što o sopstvenoj prošlosti saznaje Davor, ali i da ponude drugačiju sliku o nekadašnjim zbivanjima od one koju on nosi u sebi. Da ponude drugačije utiske o tim zbivanjima. Često se u životu srećemo s tim da različiti ljudi o istim događajima imaju različite impresije, gaje oprečne emocije, drže se čvrsto svoje, subjektivne istine. Na neki način sam želeo da takav individualan odnos prema prošlosti opišem u romanu.

Pored „ljudskih“, gotovo ravnopravan učesnik u radnji je prostor, tačnije, grad (Zadar). Dolazi li i otuda, iz obeskorenjenosti, otkinutosti od svoje sredine, Davorovo osećanje diskontinuiteta života, svojevrsnog podeljenog postojanja?

Čovek se veže za prostor u kom živi. Oni koji su život proveli na jednom mestu možda često toga nisu svesni, jer ne nose u sebi žal za izgubljenom okolinom. Svaki napušten prostor seli se u san, tako da Zadar iz mene nikad nije otišao, već samo ja iz njega. On je ostao u meni, u snovima, sve dok ga nisam, godinama kasnije, opet posetio. Tada sećanja, utisci iz sna i stvarnost počnu da se mešaju i grad koji sada nosim u glavi je kombinacija svega toga, dakle, mitska tvorevina, ili, drugim rečima, pravi materijal za knjigu. Od grada je sve i krenulo, to jest od potrebe da ga nekako preselim na papir. Sopstveno osećanje čežnje za napuštenim prostorom preneo sam Davoru, podelivši njegov život na dva dela upravo po tom, teritorijalnom principu.

Prepoznatljivi ste po važnom udelu fantastike u svojoj prozi. Oneobičavanje stvarnosti nasuprot romantizacije prošlosti: šta je pogubnije ili naizgled spasonosno po Vaše junake?

Svakako sam se trudio da izbegnem romantizaciju prošlosti. Kada pođete tom ulicom, teško je iz nje se izvući. Moj protagonista, kada se vrati u grad svog detinjstva, u početku pokušava upravo da udovolji potrebi za romantizacijom. On se vraća na nekada mu važna mesta u nameri da rekreira detinjstvo, ali vrlo brzo shvata da mu to neće uspeti. A onda one mračnije strane prošlosti polako izbijaju na površinu i za sentimentalnost u romanu ima sve manje mesta. Veliko je pitanje šta je za lika bolje, da se do kraja suoči sa mrakom koji nosi u sebi ili da ostane u ružičastom oblaku lepih uspomena. Sve zavisi od toga šta želite da izvučete iz prošlosti i šta želite da učinite sa sobom u sadašnjosti. Nijedan od tih puteva ne garantuje uspeh, ali sigurno jeste da ćete, uhvatite li se ukoštac sa mračnijom stranom, biti iskreniji prema sebi i okolini. Upravo je taj susret u romanu predstavljen kroz pomenuto oneobičavanje stvarnosti. Metaforički a i doslovno, lik silazi u dubinu ne bi li iz sebe izvukao ono sa čim mu je teško da se suoči. Pre toga je morao da prođe sve stazice kojima se kretao nekad, ali naposletku mu ne preostaje ništa osim da pogleda u sebe.

U vremenu krajnje neuverljivih izgovora poput „kratke pažnje“ i „nestalne koncentracije“ s jedne, a tržišnog kalkulisanja na drugoj strani, kada se usled bizarnog trenda anti-intelektualizma, sve više pisaca hvali kako uopšte ne čitaju, ohrabrujuće je videti stvaraoca koji istovremeno fanatično i posvećeno voli književnost. Kao prevodilac, dodatno ste uronjeni u taj svet. Koji su Vas pisci i knjige životno i umetnički oblikovali? Kome se rado vraćate? U čijem ste prevođenju posebno uživali?

Uh, to su uvek najteža pitanja… Teško je izdvojiti jednu, dve ili tri knjige ili autora, pošto su na mene u raznim životnim fazama uticale različite stvari. Oduvek sam voleo žanr, fantastiku posebno, ali i horor, krimi priče, i siguran sam da me je to kao pisca delom odredilo. Sa druge strane, nikad se nisam užlebljivao u nišu, ukus mi je oduvek bio raznovrstan, čitao sam od ranog doba i ono što se naziva stvarnosnom prozom, realističkom prozom, tako da ću s jednakom ljubavlju izdvojiti Džina Vulfa, velikog maga fantastike, i En Tajler, Pulicerom nagrađenu glavnotokovku. Možda su mi najdraži pisci oni kojima takve podele nisu važne, već naprosto pišu knjige u kojima možete susresti sve od navedenog, u zavisnosti od potrebe i prilike. Oduvek će mi dobar primer biti Majkl Šejbon i njegove sjajne „Čudesne avanture Kavalira i Kleja“ ili „Tvrđava samoće“ Džonatana Litema. Imao sam priliku da prevodim neke od autora koje volim da čitam, kao što su Ursula K. Le Gvin, Čajna Mjevil, M. Džon Harison, i drugi, ali moram da priznam da sam najviše uživao radeći na prevodu dela Grejama Grina, koji je istovremeno savršeno precizan i savršeno emotivan pisac. To mi se kod njega posebno dopada, istovremena sposobnost da minuciozno kontroliše tekst i da ga prožme bogatom emocijom.

Roman „Karota“ odlikuje izuzetna filmičnost, te bi se na osnovu njega mogla snimiti uzbudljiva serija. Koju bi postojeću filmsku ili televizijsku priču voleli da ste baš Vi napisali?

Evo ga još teže pitanje! Samo što na njega, zapravo, nemam odgovor. Ima izvrsno napisanih serija i filmova, serija i novijih i starijih, filmova uglavnom starijih, ali oni su dobri upravo zato što ih je pisao taj neko, a ne ja ili bilo ko drugi. Pisanje scenarija ili drame je veština za sebe i to što ste pisali romane i pripovetke ne znači nužno da biste bili dobri u tom formatu. Mislim da se taj zanat olako shvata, zato smo, pored nekih izvrsnih filmova i serija, zatrpani ispotprosečnom filmskom i televizijskom sintetikom i boflom.

Kako izgleda, svi naklonjeni fantastici ili hororu bar malo upadamo u izvestan, alternativni, muzički kalup. Da li su i Vama važni narativi unutar žanrova koje volite? Čiji bi zvuk pretočili u reči? Imate li svoj soundtrack za pisanje, ili preferirate tišinu?

Dok pišem, muzika može biti prisutna, ali isključivo instrumentalna. Ako ima teksta i pevanja, predstavlja smetnju. Ali to je jedina situacija u kojoj muzika može da mi smeta, inače živim uz nju. Kao i kod pisanja, ukus mi je raznovrstan, iz raznih žanrova i podžanrova volim da izvučem ono što mi se sviđa i onda da pratim tu liniju. Odrastao sam uz rokenrol i klasičnu muziku, ali su moja interesovanja i ukus eksplodirali tamo negde u srednjoj školi, kada se i taj rokenrol za mene raščlanio na gomilu pravaca, a pored njega su se ugurali džez i elektronika. Tako da tu zaista ima svega i u toku dana ne bi bilo čudno da se iz stana, zaredom, čuju Mastodon, The Underworld, Bred Meldau, Solar Fields, James, Consecration, Piter Maksvel Dejvis, Hania Rani, Bisphere, Faith no More, Stiv Rajh…

Autor: Isidora Đolović
Izvor: sinhro.rs