Traganje za iskupljenjem na uzbudljivoj i surovoj pustolovini od Svete Gore do Moskve: Aleksandar Tešić predstavio knjigu „Lazarevo časomerje“

Promocija knjige „Lazarevo časomerje“ Aleksandra Tešića održana je u utorak 24. februara u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC.



Pored autora, o knjizi je govorila urednica Dubravka Dragović Šehović, a moderirala Mona Cukić.

Aleksandar Tešić, autor kultnog serijala „Kosingas“ i romana „Sveti rat za Carigrad“ i „Gorolom“, u novoj knjizi „Lazarevo časomerje“ vraća nas u 1404. godinu, oživljavajući prostore između atoskih pravoslavnih manastira i daleke Rusije.

Ova istorijska pustolovna pripovest prati sudbinu majstora Lazara Svetogorca, nekadašnjeg časovničara, koga je zanavek obeležila sinovljeva tragična pogibija u Dubrovniku. Osećaj krivice usmerava ga ka tišini i pokajanju u monaškoj keliji. Ali sudbina je imala drugačije planove za ovog genijalnog izumitelja.

Na poziv velikog kneza Vasilija, Lazar kreće ka Moskvi, gde treba da napravi svoje remek-delo – časomerje – do tada neviđeno u svetu koje bi krasilo Crkvu Svetog blagoveštenja u Kremlju. Na ovom neizvesnom i opasnom putu pratiće ga i sopstvenim životima srčano braniti ruski vitezovi. Sve je dodatno začinjeno brojnim intrigama i nenadanim izdajama.

Dubravka Dragović Šehović je na početku istakla da je ovaj roman specifičan jer, pored epike na koju smo navikli kada je reč o knjigama Aleksandra Tešića, sada imamo više istorijske avanture.

„Posebno mi se dopalo što je sada pred nama priča koja kreće od Svete Gore i ide prema istoku u 15. Veku, o kome ne znamo mnogo, a koji nam se otkriva među ovim koricama. Autor predstavlja put koji je pun neizvesnosti, opasnosti, pun likova sa složenim karakterima i autentičnim sudbinama“, kazala je urednica, dodajući da umetnost pravljenja remek-dela kakvo je časomerje Lazara  Svetogorca ne može blagom da se plati, zato njega vode neke druge pobude na ovaj opasan put.

Dragović Šehović ističe da je pisac majstor za povezivanje junaka i priča, svi su na neki način upleteni – što pokazuje koliko je svet zapravo mali i koliko svi utičemo jedni na druge gde god bili:

„Ovo je priča o prijateljstvu, dobroti, časti, dostojanstvu i velikoj žrtvi“.

Aleksandar Tašić je priznao da su mu avanturistički romani i filmovi najdraži žanr, a malo ih je kada je naša književost u pitanju, te je odlučio da jedan i sam napiše:

„Našao sam vrlo kratak podatak o Lazaru Svetogorcu koji me je uputio na to dugačko i izazovno putovanje. Pomislio sam šta je sve moglo da ga snađe na tom putu! To je bila premisa da i sam započnem ovu avanturističku priču. Izučavao sam Istok, istoriju tih naroda, kolonije na Crnom moru, sva ta osvajanja, sukobe… Najzanimljivije mi je bilo da istražim kojim putem je Lazar mogao da ide od Svete Gore do Moskve, kojim rutama, kako je plovio uz Dnjepar, šta je moglo sve da mu se desi na tom putu, kakva su to divlja polja gde su tu plemena, trgovci robljem, istorijske okolnosti…“

Zatim se zapitao – šta je gonilo Lazara da krene na taj put?

„U mojoj priči to jeste iskupljenje, osećao je grižu savesti zbog smrti svog sina, koji je poginuo dok je radio isti posao zbog kojeg je sada pozvan u Moskvu. Želeo je da pronađe svoj mir, a na tom putu, kako to sudbina ume da namesti, okupili su se ljudi srodnih duša, muka i sopstvenih teških prošlosti, u želji da se suoče sa svojim demonima prošlosti.“

Dubravka Dragović Šehović je istakla važnost ženskih likova u ovom romanu, ali i ljubavne priče koja boji ovu storiju na poseban način.

„Na čelu je svakako Stana koja je žena sa vrlo kompleksnom životnom pričom, žena koja je zajedno sa 40 devojaka bila spremna da skoči sa litice u smrt, samo da ne zapadne u ruke Turaka koji bi ih obeščastili. Bila su surova vremena, a žene su morale da se snalaze kako bi se sačuvale. Nažalost, mnoge završavaju tragično. Mnogo je istorijskih momenata koji su se zaista dogodili, što je još potresnije. Tešić vešto prepliće istoriju i fikciju, a njegovu priču time čini još autentičnijom“, ocenila je urednica.

Autor je otkrio kako je naišao u istorijskim faktima na priču o dva Srbina – Stojanu i Stanislavu koji se pojavljuju na Krimu u đenovljanskoj koloniji Kafa početkom 15. veka:

„Sasvim slučajno sam ih našao u jednoj knjizi u dokumetnu s početka 15. veka. Tek u nekoliko redova pisalo je o jednoj vojnoj jedinici. Njih sedmorica služili su kao najamnici, plaćenici vlastele. I eto, tu se našla dva Srbina iz Beograda. Tako baš piše. Morao sam da ih uvrstim u svoju priču jer mi je njihov put bio zanimljiv. Otkud oni tamo?! Mnogo je takvih likova i zanimljivih sudbina koje su završile u ovom romanu, pletući zajedno priču o Lazaru Svetogorcu.“

Mnogo je tragedija, surovosti, ropstva, boleština i ratova u tom vremenu bilo, naveo je Tešić, ističući da je teško bilo da prođete kroz život neozleđeni…



„Zato su svi junaci pošli na ovaj put kako bi se oslobodili lanaca tuge i tragedije koje su vukli iz prošlosti… Ljudi koji drže do morala, principa, njih će prošlost uvek proganjati, kao i griža savesti da li su nešto mogli bolje i više da učine kako bi nekome pomogli. Verujem da, u trenutku pre nego što ljudi sklope oči, da im se prošlost vrati hteli ili ne, i da to pravi razliku gde će čovečja duša“, kazao je autor i zaključio:

„U mojim romanima se viteštvo, poštenje, požrtvovanost, čast i dostojanstvo uvek provlače. To su osobine koje su krasile mnoge ljude tog vremena, i one su bile snaga koja ih pokreće da istrpe razne nepravde kako bi stigli do cilja.“