Mirjana Bobić Mojsilović o novom romanu „Sazvežđe svitaca“: Knjige nam omogućuju da živimo dva puta

Novi roman Mirjane Bobić Mojsilović „Sazvežđe svitaca“ (Laguna) donosi priču o iskupljenju i ljudima koje može spasti jedino ljubav, a u razgovoru za Blic autorka, između ostalog, navodi da je na ovoj knjizi radila pune četiri godine.



„To je priča o šestoro junaka koji se ne poznaju, a koje jedna obična slučajnost povezuje u zamršeno klupko povreda, praštanja i spasavanja. To je priča o usamljenosti savremenog čoveka, priča o svima nama, o ranjenosti, izgubljenosti i o tome kako rastu oni koji se zagledaju ili u svoje srce ili u nebo“, kaže Mirjana Bobić Mojsilović.

Izjavili ste da ste na njoj radili četiri godine i da vam nikada nije bilo teže nego dok ste pisali ovaj roman. Šta vam je bilo najteže pri pisanju?

Najteža mi je bila vlastita praznina, umor koji sam osećala usled užasa zbog svega što nam se događa. Bilo mi je jako teško da mojim junacima dam nadu, u trenucima u kojima sam je i sama gubila. Sa druge strane, bilo je vrlo komplikovano povezati sve njihove sudbine u dva dana u kojima se događaju njihovi padovi, ustajanja i odustajanja.

Ovo je vaš trinaesti roman. Da li ste sujeverni?

Ovo je moj trinaesti roman, a dvadeseti naslov, ako se ne varam. A osim toga, nisam sujeverna.

Da li ste svesni da su vaši čitaoci sa nestrpljenjem čekali da nabave primerak vaše nove knjige?

Moji čitaoci čekali su dugo, milo mi je da ćemo se ponovo sresti u novoj priči koja je stvarna, smešna, melanholična i inspirišuća. Prve reakcija čitalaca su da ih ova knjiga stvarno, nekako, grli.

Da li je ova priča jednim delom i autobiografska?

Postoji samo jedan detalj u romanu koji je autobiografski. Nešto što mi se stvarno desilo, nešto što me je podiglo i dalo mi snage da nastavim dalje, nešto što je i moje junake preobratilo. A taj događaj čitaoci će prepoznati u romanu.

Smatrate li zaista da u današnjem svetu ljude može spasiti samo ljubav?

Živimo u vreme u kome je, na žalost, dominantna praznina, i pogled u ekran telefona. Moji junaci uglavnom su nesvesni te praznine i usamljenosti, a ljubav ipak postoji svuda oko nas, ponekad samo u jednoj rečenici. Dakle, svaki čovek zaslužuje bar jednu dobru rečenicu.



Zbog čega mislite da živimo u „Matriksu“?

Osvrnite se oko sebe i pogledajte šta su nam uradili.

Da li ste vi opsednuti društvenim mrežama?

Nisam u smislu da provodim sate gledajući „šta ima tamo“, ali ih studiram kao jedan moćni društveni fenomen koji nam je dao privid da živimo „u svetu“ a u stvari nas je odvojio od stvarnog života.

Tvrdite li da svi koji čitaju zaista imaju bolje živote u ovom surovom svetu koji nas okružuje?

Naravno, kad pogledate sudbinu mog glavnog junaka Kize, videćete da je to tačno. On je, zato što čita knjige, mogao da oseti miris mora, iako nikada na more nije išao. Stvarnost ionako nije dovoljna. Knjige nam omogućuju da živimo dva puta.

Kakav je osećaj kada vam je ćerka rekla da je ovo vaš najbolji roman do sada?

Ona je moj strogi kritičar i važno mi je šta ona misli. Inače, ona mi je najvažnija podrška u životu. Lepo je kad te sopstveno dete pohvali.

Da li biste voleli da ekranizujete ovu priču?

To je vrlo filmična priča, pa je moguće da će se tako nešto i desiti.

Autor: Dafina Dostanić
Izvor: Blic