O porodicama – bez zadrške, pardona, emotivno i iskreno: Promovisana nova knjiga Branka Anđića „Da si dobra, i Bog bi te imao“

Nova knjiga Branka Anđića „Da si dobra, i Bog bi te imao: Porodične priče“ predstavljena je u utorak 15. aprila u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC.


 
O ovoj zbirci priča, pored autora, govorili su i književnica Mirjana Đurđević, književnik Aleksandar Šurbatović i urednica Dubravka Dragović Šehović.
 
Da li je porodica kamen oko vrata u dubokoj vodi postojanja ili je zaista poslednja sigurna kuća na vetrometini života? Odgovor autor pokušava da dâ i samim naslovom.
 
„Naslov je vrlo zanimljiv i privlači pažnju kao i ove korice na kojima se nalaze vrata. Jer kada pričamo o porodicama, često nailazimo na mnoge tajne koje se nalaze upravo iza tih vrata. Svaka porodica ima svoje priče, svoj mikrokosmos, kao i ove Brankove storije koje su poput kratkih romana“, kazala je Dubravka Dragović Šehović.
 
Da je ova zbirka priča apsolutno porodično delo, ocenila je Mirjana Đurđević, književnica i dugogodišnja prijateljica Branka Anđića:
 
„Svaka porodica, bilo da je dobra ili loša, disfunkcionalna ili ne, ona na nama ostavlja traga. Ovu knjigu sam čitala dvojako. Dugo poznajem Baneta i mogla sam da u pričama prepoznam i njega, njegovu porodicu, prijatelje, ali, kao piscu mi je bilo zaista fascinantno na koji način je sve to poetizovao, preobukao, povezao… Sada imam utisak da još bolje poznajem i njega i njih.“
 
Sve ove porodice mogu biti i jedna jedina, ali i sve porodice koje čitaoci znaju, u tome je vrednost ove knjige, ocenila je književnica.
 
„Priznajem da postoje mnoge knjige koje su po opštem mišljenju jako dobre, ali da se meni jednostavno ne dopadaju. Nije mi dovoljno da čovek zna da piše i da piše o važnim temama, o životu i smrti, svetlosti i tami… Pravi pisac piše o onome što je proživljeno, ne doživljeno, jer svi mi svašta doživljavamo, ali važno je umeti sve to sažvakati… Branko, ovo je zaista najveći kompliment koji mogu da dam o pisanju“, iskrena je bila Mirjana Đurđević.
 
Književnik Aleksandar Šurbatović istakao je kao vrednost ove knjige to što Anđić prikazuje porodicu iz svih uglova, „bez zadrške, bez pardona, emotivno i iskreno“...
 
„Porodica je izvor naše patologije i tu se generiše ono što nas u budućnosti definiše. Mnogo toga negativnog proističe upravo iz nje. Znam da to nije previše ohrabrujuće, ali je tako. Kada kao otac ili majka projektujemo određenu patologiju, a svi ih imamo, na dete, ono dalje to prenosi. S druge strane, porodica je izvor naše unutrašnje stabilnosti i odnosa sa društvom, kako u njemu funkcionišemo i kako se odnosimo sami prema sebi“, kazao je Šurbatović.
 
Zbirka Branka Anđića, dodao je, obuhvata sve, ponekad je i beskrupulozna, ali ima i sentimentalno osećanje u atmosferi bolera.
 
„Kad vam kažem da podseća na bolero, mislim na to kako je knjiga pisana tako da poseduje određenu muziku, ritmiku, jer bolero pre svega počiva na ritmici, unutrašnjoj, više nego spoljnoj. Iskreno, ovo je jedna od najboljih domaćih knjiga koje sam pročitao u poslednjih desetak godina. Potpuno me je uzdrmala. Nisam pročitao skoro bolje osmišljenu, neverovatno stilski dobro isklesanu knjigu. Skoro da ne postoji suvišna reč, svaka rečenica ima svoje mesto i uspostavlja ravnotežu“, ocenio je Šurbatović.
 
Slušajući ove pohvale svojih kolega, Branko Anđić je kazao šaljivo da će biti teško sesti i pisati sledeću knjigu i istakao da je zaista pohvalno kada pisac čuje da se u njegovoj priči čitalac prepoznaje.
 
„Podsetiću vas da je poslednja priča u knjizi ’Sastav-krava’ moj pokušaj da jednom hiperbolom objasnim koliko je teško ljudima da naprave razliku između umetničkog i vanumetničkog sveta i šta može da se desi jednom piscu kada se svet iz njegove literature tumači vanliterarno. Mogu da se dese strašne stvari. Ali, s druge strane, činjenica da ljudi ne mogu da odvoje ta dva je pokazatelj da je on u suštini dobar pisac“, kazao je autor.
 
Anđić je priznao da je odavno hteo da napiše knjigu koja ima porodicu kao katalizator svih odnosa, a da sam naslov sugeriše da su te porodice često protivrečne...
 
„Već u samoj poslovici koja je u naslovu krije se protivrečnost svih naših odnosa… Kada je reč o prikazu porodice, rekao bih da postoje dve vrste stereotipa kada se stvara umetničko delo. Jedno su akcioni filmovi. Na primer gledate nastavke „Fast & Furious“. Svi ti ljudi se pobiše međusobno, silni izginuše, da bi na kraju preživele junačine rekle da je najvažnije da se vratimo porodici… S druge strane, u našoj književnosti porodica je bila tretirana jednolično, shematski. Porodice u vihoru istorijskih previranja… O njima ništa suštnski nije rečeno, niti kako ona deluje na formiranje tih likova koji bi trebalo da budu trodimenzionalni. Služe samo radnji…“, naveo je autor.
 
Bilo je reči i o specifičnom humoru i ironiji u stilu Branka Anđića. Tim povodom, istakao je da je jedan od razloga zbog kojih je Mira Đurđević tu, njeno shvatanje književnosti koje je blisko njegovom.
 
„Prava dobra književnost ne sme da bude lišena zdravog humora i ironije. Teško je pisati ozbiljnu književnost na taj način, da deluju tako lepršavo i lagano, a da progovara o velikim temama. Sažaljevam čitaoce kojima to smeta, ne može im se pomoći“, kazao je, a Mira dodala:
 
„Mi smo duboko zainteresovani za probleme ovog sveta, ali ne moramo da ih predstavljamo na suvoparan način“.  
 
Govoreći upravo o Brankovom stilu, Dubravka je istakla da autor čitaoca provlači kroz rolerkoster emocija, gradova, kultura, porodica, odnosa, a natera ga da se zapita koliko je spreman da dâ za tu osobu preko puta:
 
„Postavlja se pitanje do koje granice si spreman da ideš, ispituju se granice dokle možemo da idemo da bismo neke stvari postigli. Porodica kao osnovna ćelija društva nas u nekim stvarima podstiče, a u drugim nam razvija patologije zbog kojih smo nesrećni ili nesigurni…“
 
Osvrćući se na pomenutu poslednju priču, Šurbatović je istakao da je pozicija pisca paradoksalna, s jedne strane mora da izađe iz sebe, svog karaktera i iskustva, stanja uma, a s druge strane nemate dobrog pisca koji svoj karakter ne ugrađuje u svoje delo.
 
„Pisac je dobar koliko uspeva da balansira te dve stvari…“
 
Podsetio je da je Anđić kao i on završio Svetsku književnost i da razmišlja iz pozicije čoveka sveta.
 
„Gleda na sebe kao integralni deo kako Beograda i Srbije, tako i čitavog sveta. To se oseća u ovoj zbirci jer iz priče u priču vi putujete i nekad i ne znate gde ste. Nekad se iz visoko sofisticirane porodice iz Južne Amerike nađete usred devedesetih, sankcija u Beogradu, a tu se vidi moć transformacije koju Anđić poseduje. Samo dobri pisci učine da se osećate kao stanovnik sveta i natera vas da zaboravite gde se nalazite ušuškani u njegovu priču“, zaključio je Šurbatović.
 
Pisac se složio da je u knjizi potpuno svesno pokušavao da bude svuda, da porodične priče nisu vezane za lokalitet već da se tiču ljudske sudbine bilo gde.
 
„Porodica je osnovna ćelija društva. Kada napravite okvir porodičnih odnosa bez obzira kakvih, počinjete da stvarate društvo. Na šta ćete staviti akcenat, to je nešto drugo. Svet se oko nas menja, utiče na sve moguće načine, ali na kraju, istorija pokazuje, porodični odnosi ostaju manje-više isti“, kazao je Anđić koji je pre samo nekoliko dana doputovao iz Argentine u kojoj živi na relaciji s Beogradom.
 

„Mislim da mi je velika prednost što ne koristim glagol ’vraćati se’. Između ove dve države sam već trideset godina. Imam sreću da živim paralelne živote u dve sredine koje su po nekim stvarima veoma slične, a po nekim sasvim različite, ali u koju god da idem – idem kući!“