Poznati pisci pišu o autorskoj blokadi

Hej – pišete li nešto sada? Ako ne pišete, a znam da ne pišete, jer upravo čitate ovu rečenicu, u redu je. Možda izgleda da je agonija zbog autorske blokade fenomen modernog doba (jedna od velikih ironija u vezi sa knjigom zvanom Tviter je to što onog momenta kada se pohvalite #pišem to postaje laž – mada, budimo realni, verovatno je laž već neko vreme), ali zapravo reč je fenomenu o kome se zna bar vek ili dva. Mnogi poznati pisci, čija dela danas vole milioni čitalaca, ostavljali su depresivne zapise u dnevnicima ili pismima na temu nemoći da stave reči na papir.



Autorska blokada se, po svemu sudeći, može desiti (i dešava se) svima. Da bih ovo dokazala, izvukla sam nekoliko odlomaka iz dnevnika i pisama nekih od velikih autora, koji će, nadam se, ako trenutno odlažete pisanje ili prosto nemate inspiraciju, učiniti da osetite solidarnost i ohrabrenje. Na kraju krajeva, Kafka možda danima nije uspevao da piše – ali hej, danas je skoro svako pročitao nešto što je on napisao.
 
Franc Kafka
(iz knjige „The Diaries of Franc Kafka“, 1910-1923)
 
20. januar

Kraj pisanja. Kada li će me ponovo obuzeti? U kakvom lošem stanju ću se videti sa F! To nespretno razmišljanje koje se pojavi čim odustanem od pisanja, moja nesposobnost da se pripremim za sastanak; dok prošle nedelje nisam mogao da se otresem svih ideja koje su se probudile u meni. Mogu da uživam samo u jednoj dobroj stvari koja je proistekla iz toga – dobrom snu. Ozbiljno upozorenje. Koliko mi je teško čak i da čitam. I posmatram sebe sa zlobom i slabošću. Očigledno, ne mogu se na silu uputiti u svet, već ležim u tišini, upijam, proživljavam ono što sam upio, a onda mirno istupam.
 
29. januar

Ponovo pokušao da pišem, uzalud. Poslednja dva dana išao ranije na spavanje, oko 10 sati, to dugo nisam radio. Tokom dana se osećam slobodno, delimično zadovoljno, korisniji sam u kancelariji, mogu da razgovaram sa ljudima – veoma jak bol u kolenu, trenutno.
 
30. januar

Stara nesposobnost. Jedva je deset dana prošlo od prekida pisanja i već sam ga odložio u stranu. Ponovo je preda mnom ogroman trud. Morate da zaronite duboko, takoreći, i da tonete brže od onoga što tone pred vama.
 
7. februar

Potpuni zastoj. Beskrajno mučenje.
 
11. mart

Kako vreme leti; još deset dana je prošlo i ništa nisam postigao. Nikako ne mogu da se otresem. Tu i tamo, poneka stranica je uspeh, ali ne mogu to da održim, sledećeg dana sam nemoćan.
 
13. mart

Veče. U šest sati sam legao na sofu. Spavao sam negde do osam. Nisam mogao da ustanem, čekao sam da sat otkuca, i u polusnu sam ga propustio. Ustao sam u devet sati. Nisam išao kući na večeru, niti sam otišao kod Maksa, gde je večeras bilo okupljanje. Razlozi: nedostatak apetita, strah da ću se vratiti kasno u noć; ali iznad svega misao da juče nisam ništa napisao, da se sve više i više udaljavam od toga i u opasnosti sam da izgubim sve na čemu sam vredno radio poslednjih šest meseci. Dokaz za to jedna i po loše napisana strana nove priče koju sam već odlučio da odbacim...

Povremeno se osetim toliko nesrećno da me to gotovo razori, ali sam istovremeno ubeđen u nužnost toga i u postojanje cilja do koga se stiže jedino podnošenjem svih vrsta nesreće.
 
23. mart

Nesposoban da napišem  ma i jedan redak.
 
 
Silvija Plat
(iz knjige „The Unabridged Journals of Sylvia Plath“)
 
Ponedeljak, 7. jul 1958.

Očigledno sada kada počinjem da pišem prolazim kroz fazu sličnu dvomesečnoj histeriji kada sam počinjala da predajem prošle jeseni. Mučnina, pomamna ozlojeđenost prema svemu, ali i prema samoj sebi. Noću ležim budna, budim se iscrpljena sa onim osećanjem napetih nerava. Moram biti sama svoj lekar. Moram da izlečim ovu veoma destruktivnu paralisanost & razornu zabrinutost & sanjarenje. Ako želim da pišem, ovo sigurno nije način na koji treba da se ponašam – prestravljena od toga, sleđena zbog toga. Duh ovog nerođenog romana je Meduzina glava. Javljaju mi se primedbe likova, neke duhovite, neke samo primedbe. Ali nemam nikakvu ideju kako da počnem. Verovatno ću samo početi. Negde duboko u sebi sam sigurna da bi trebalo da napišem jednu dobru „pesmu za knjigu“ dnevno – ali to je glupost – poludim kada izgubim dan pišući dvanaest loših redova – kao što se desilo juče. Mislim da se, jednim delom, bojim toga što postajem suviše zavisna od Teda... uživam kad Ted, bar na kratko, nije tu. Mogu da izgradim sopstveni unutrašnji život, bez njegovih stalnih zapitkivanja: „O čemu razmišljaš? Šta ćeš sada da radiš?“ zbog čega odmah & nepovratno prestanem i da razmišljam i da radim. Mi smo neverovatno kompatibilni. Ali ja moram da budem ono što jesam – da sama izgradim sebe & da mu ne dozvolim da me on izgradi... neću dobiti svoj raspored pisanja spolja – to mora da dođe iznutra. Ostaviću pisanje pesama neko vreme – završiću knjige koje sam pročitala do pola (ima ih bar pet!), radiću nemački (to mogu), napisaću članak o kuhinji (za rubriku „Akcenat na življenju“, časopisa „Atlantic“), za časopis „Harper“  članak o studentskom životu na Kembridžu – priču „The Return“ („Povratak“), a onda ću iznenada da napadnem roman od sredine. Da zaokružim zaplet.
 
Sreda, 9. jul

Pisanje proze je za mene postalo fobija: um mi se zatvori i pokleknem. Ne mogu, ili ne želim da se izjasnim o zapletu. Moram da ostavim poeziju po strani & da sutra započnem priču, današnji dan je bio zaludan, potpuno sam iscrpljena posle ručka. Uvek neki izgovori... moram da počnem da radim na zapletu: očigledno je za to potrebno vreme – deo mene očekuje da ću poleteti do mašine & početi. Centralni konflikt – moj život je primer za to. Početi od toga. Brak: udvaranje. Ljubomora. Okruženje znam – verovatno predgrađe Velslija. Stan u Kembridžu: Lu Hili, u stilu „Saturday Evening Posta“. Ljubomora: mladoženjina sestra. Siromašni pesnik. Par koji se razdvaja zbog bebe: strah od čega? Nije kao većina muškaraca. Susedstvo u predgrađu. Imam fragmente. Sličice. Gospođa Spolding je priča za sebe. Moram da odredim pozadinske poslove koji će odrediti moje ljude. Plagijat na koledžu. Mladi predavač. Treba da donese odluku. Početi od toga: 15 do 20 strana nedeljno. Zašto da ne? Neodlučan stav. Uključiti ljubav, romansu. Dešava se u studentskom gradu. Ovo znam. Napisati stranicu o zapletu & temama sutra. Odnosno – po pasus o svemu – stilu & slično. Takođe, ponešto za „The return“. Iskoristiti Baskina. Ho ho. Svi su tu. Koktel zabava za Arona. Trougao S--------, Džejms i Džoan. Iz čijeg ugla? Misli, misli. Proučavaj saosećajnost – emocionalni centar –
 
 
Virdžinija Vulf

(iz knjige „A Writer's Diary“)
 
Petak, 8 april 1921, 10 minuta do 11 sati

Trebalo bi da pišem „Jacob's Room“; a ne mogu, umesto toga zapisaću razloge zbog kojih ne mogu – ovaj dnevnik je moj ljubazni bezlični prijatelj od poverenja. E pa, vidiš, ja sam propali pisac. Nisam u modi: stara sam: neću biti ništa bolja: nemam nikakav ukras na glavi: proleće je svuda: predala sam knjigu (preuranjeno) i odbačena je, pucanj u prazno. Sada me teši činjenica da je Ralf poslao moju knjigu „Tajmsu“ da urade recenziju bez datuma objavljivanja. I tako, naškrabali su kratku napomenu „da se preda najkasnije u ponedeljak“, na čudnom mestu, prilično odsečno, dovoljno laskavo, ali potpuno neinteligentno. Po tome, mislim da oni ne vide da sam na tragu nečeg zanimljivog. Zbog toga počinjem da sumnjam da jesam. I, zbog toga, ne mogu da nastavim „Džejkoba“. Oh, i Litonova knjiga je izašla i zauzela tri stupca; same pohvale, pretpostavljam. Ne mogu da se mučim da to dovedem u red; i tako mi je raspoloženje tonulo i tonulo, i za pola sata sam pala u depresiju kao nikad. Pomišljala sam da više nikad ne pišem – sačuvajte komentare... Ono što me najviše deprimira je pomisao da sam prestala da interesujem ljude – i to baš u trenutku kada sam, zahvaljujući štampi, pomislila da postajem ono što jesam. Nikome ne treba zvanično priznanje, kakvo mislim da sam ja dobila, kao jedan od vodećih ženskih pisaca. Tek treba, naravno, da prikupim sve lične kritike, što je pravi test. Kada to odmerim moći ću da kažem da li sam „interesantna“ ili zastarela. U svakom slučaju, ako sam zastarela, to će mi biti dovoljno da prestanem. Neću postati mašina, osim ako nije reč o mašini za izbacivanje članaka. Dok pišem, negde u glavi mi se javlja čudan i veoma prijatan smisao o nečemu što želim da napišem; moje sopstveno gledište. Mada, pitam se da li će ovaj predosećaj da pišem za njih nekoliko umesto za 1500 to izopačiti? – učiniti me ekscentrikom – ne, mislim da ne. Ali, kao što sam rekla, neophodno je suočiti se sa tom odvratnom sujetom koja je u osnovi tog cifranja i cenjkanja. Mislim da je za mene jedini lek da imam hiljadu interesovanja – ako mi jedno ne ide, da odmah svoju energiju usmerim na ruski, ili grčki, ili na štampu, ili na baštu, ili na ljude ili na bilo koju aktivnost koja nema veze sa mojim pisanjem.
 
 
Gistav Flober

(Iz pisma upućenog Žorž Sand)
 
Tužna si i sama tamo dole, meni ovde je isto tako.
 
Otkud ovi napadi melanholije koji me ponekad preplave? Rastu poput plime, osećam da se davim, moram da pobegnem. Ležim ispružen. Ne činim ništa i plima se povuče.
Moj roman trenutno napreduje veoma loše. Na to su se nadovezale i smrti za koje sam čuo; Kormenin (sa kojim sam bio prijatelj dvadeset pet godina), Gavarni, a onda i svi ostali, ali to će proći. Ne znaš kako je to kad provedeš ceo dan sa glavom u rukama pokušavajući da iz svog nesrećnog mozga istisneš makar jednu reč. Tebi ideje dolaze veoma lako, teku neprekidno, poput potoka. Kod mene je to tanak mlaz vode. Za mene je težak rad nužan da bih mogao da dobijem vodopad. Ah! Ja svakako znam šta su AGONIJE ZBOG STILA.

Ukratko, prolazi mi život u iznurivanju mozga i srca, i to je prava ISTINA o tvom prijatelju.
 
Autor: Emili Templ
 
Izvor: lithub.com
Prevod: Maja Horvat