Top-lista porodičnih romana iz pera srpskih pisaca

Redakcija Lagune je do sada mahom objavljivala tekstove o stranim piscima, a domaćima smo se mnogo ređe bavili. U želji da promovišemo srpsku književnost i zanimljive tekstove o našim piscima, otvaramo vrata autorskim tekstovima.


 
Evo top-liste porodičnih romana koju je sastavio Ivan Đurđević specijalno za rubriku #Bukmarker:
 
Borislav Pekić – „Zlatno runo“ (1978-1986)

Svako ko je video onih sedam tomova ovog romana u bilo kojoj knjižari, dobro se zapitao da li će ga ikada pročitati. Jednostavno se čovek u ovakvoj brzini vremena uplaši kad pomisli da mora da sedi danima i satima (a ponekad i mesecima) ne bi li pročitao tek jedan roman. Dodatna (i otežavajuća) okolnost za sve te zabrinute glavice je i činjenica da je Pekić, po utiscima, vrlo težak pisac oko čijih knjiga moraš i mozak da razbijaš! Okej, hajde da razbijemo i tu predrasudu.

„Zlatno runo“ je nesumnjivo pojava u našoj književnosti (kako po kvantitetu ali i vrlo visokom kvalitetu) i u svakom mogućem trenutku, prema mom mišljenju, ovo je TOP 1 roman na temu porodice. Pripreman i pisan, nećete verovati, celih trideset godina, obuhvata celokupnu istoriju naše države, ali i istoriju Balkana, Beograda, i tako sve, u užim krugovima, do piščeve biografije. Iako je, čini se, veoma glomazan, toliko je lepo unijansaran da nećete ni osetiti kad vas Pekić provoza do grčkog mita da vam otkrije zašto se porodica koju je toliko dugo opisivao pretvorila u crnog konja, grčki simbol večnosti.

Ako išta, roman čitajte samo u dijalozima - jer Pekićeva ironija je tu 1/1- ako vas već zamaraju suvi esejistički zaključci i filosofska razmatranja. U njima ćete videti celokupnu Njegovansku tragediju koju je, preko noći, pojeo bauk zvani „istorija“.

Dobrića Ćosić – „Vremena“ (1954-2007)

Da li ste znali da „Koreni“ (sećate se, sto posto, onog Aćima Katića koji je posvađao i svoje rođene sinove?) imaju nastavke? Eto, ni ja nisam znao kad sam knjigu iščitavao u gimnaziji, ali sam po saznanju, sve te romane pročitao, jer Dobrica nikakva druga dela izvan tog ciklusa nije ni pisao. Za znatiželjnike koji bi se upustili u ovaj poduhvat reč je o širokom vremenskom luku koji porodica Katić zauzima s kraja devetnaestog veka, pa sve do kraja sledećeg veka, te bi to, za malo više upućene, mogao da bude i život i samog pisca.

Za ljubitelje istorijskih romana ovo bi mogao da bude zahvat od dragocenog značaja, jer u Dobričinim romana istorija priča priču. Naizgled tu postoji neka porodica, i odnosi unutar nje- kao i izvan nje, a i pored nje- ali ništa je tako ne uništava i ne diže kao istorija. Zato tu i ima dosta pozadinskih priča, zato su tu s vremena na vreme pojavljuje i neke godine, ali ništa vi ne brinite: ako ste čvrsto namerili, ove će te romane pročitati od početka do kraja, ni ne znajući da se obrnuli jedan životni krug.
 
Danilo Kiš – „Porodični cirkus“ (1965-1972)

Punili su nam glavu sa Kišom u školi i lektirom, ali retko smo tad i pokušali da ga shvatimo. Bio nam je nekako dosadan, traljav, plačljiv, kao Princeza kmeza. Još, ne daj Bože, da ste u kombinaciji čitala i Prusta, pa Vama bi glava bila teška kao panj. Ali i to su samo još jedne opšte stvari kod srednjoškolca, jer kako očekivati da neko ko bi samo bančio i zezao se, najednom shvati da život ima i drugu stranu, koja nije to što je jedina njegova želja i da je mahom sve to ono što on ne želi?

Zato Kiša ponajviše vole studenti, jer taman dođu u taj stadijum da se zalude književnošću, pa kao i ja počnu da je, maltene, žive. A ovaj ci(r)k(l)us- upotrebite koje god slovo vam odgovara!- sve vam to na tacnu pruža: jaku i nežnu priču o Ocu koji je shvaćen kao Bog, toliko da pisac traga za razlozima njegovog postojanja; dugu, dugačku, predugu rečenicu koja čak može da se i pevuši; smisao za tekst, kompoziciju i raznovrsnost dela; ali i osećanje da su sve tri knjige ‒„Bašta, pepeo“, „Rani jadi“ i „Peščanik“ pisane da budu istorija jedne tužne mladosti.

Molim, zato, ako se ne slažete sa mojim mišljenjem, da pročitate ove knjige i slobodno pobijete moje mišljenje.
 
Đorđe Lebović ‒ Semper idem (2005)

U ovoj knjizi govori vam je jedan dečak čija će vam reč „Dadi“ polomiti srce. Mali dečak je nekadašnji Lebović, te je ova knjiga u stvari, memoar. Ali kakav! Ne postoje preterana sumiranja, već je sve ono što vidi jedan mali dečak puna istina života. Pritom, roman ostaje nedovršen, no to mu ne oduzima nikakvu svetlost oko njegovog značaja koje je retkost u savremenoj srpskoj književnosti.

Knjigu obavezno pročitati ako ste i dalje željni deteta u sebi.

Živojin Pavlović ‒ „Lapot“ (1992)

Zapamtili smo ga najviše po filmovima, a on je istovremeno bio i fantastičan pisac. Nešto slično Pekiću i Ćosiću i on ima svoje Jotiće koje je premešta i opisuje u svojim knjigama. S tim što su njegova briga nepismeni ali srčani seljaci, nepristupačna i prirodna sredina, smeh i tuga palanačke čaršije i poneki nepozvani koji uleti da razmrsi priču.

Za ovaj roman je pisac dobija NIN-ovu nagradu, ali nije to mu jedina i preostala preporuka za čitanje. Čitalac bi trebalo da ovu knjigu uzme u ruke, bar zbog toga što je i on sam takav: traga za porodičnim korenima, tamo gde je predak pripremao njegov dolazak. A u suštini i celo to Pavlovićevo vreme je i naše vreme. Gledali ste njegove kadrove, zar ne?


 
Autor: Ivan Đurđević