Žarko Radaković: O književnom prijateljstvu

Čudne su dimenzije pisanja zajedno. Na jednoj strani je to slaganje i nadopunjavanje, međusobno stimulisanje, ali dakako je to i opiranje jednoga drugome. 

Piscima Davidu Albahariju i Žarku Radakoviću, autorima „Knjige o fotografiji“ u izdanju Lagune, pripala je nedavno nagrada Doma kulture „Studentski grad“ za najbolje delo nefikcijske proze – koje se, po mišljenju žirija, izdvojilo po svojoj neobičnoj formi i po plodnom esejističkom susretu dve izgrađene stvaralačke poetike.

Od fotografije iz 1984. koja otvara knjigu – dva čoveka, pisca, naslonjena na zid, do nastanka knjige, protekle su bezmalo četiri decenije, tokom kojih su oba autora otkrila najudaljenija prostranstva. „Mi“ sa te fotografije postaje tek slika rascepa koji se popunjava razgovorom, prepiskom, natpisivanjem likova sa slike, Radakovića i Albaharija, smatra žiri koji im je priznanje dodelio, a taj razgovor je u stvari „Knjiga o fotografiji“.

Veoma vam je važna ovakva vrsta zajedničkog rada, simbioza sa drugim stvaraocem?
 
Nije to više samo prijateljstvo. Radi se tu o sadejstvu. Blizina drugog umetnika mi je oduvek značila sve. Da li je to bio Era Milivojević, Julije Knifer, Peter Handke, Nina Pops, Skot Abot ili David Albahari – uvek sam se osećao podstaknut njihovom blizinom proizašlom iz njihovog rada, i osećao sam ga kao umetnikovo obraćanje meni lično. I nije mi bilo važno da li su ti umetnici velika imena. Važno mi je bilo šta mi govore. A to što su mi govorili delovalo je najsnažnije. Do zajedničkog rada je onda i moralo da dođe! To približavanje „mojim“ umetnicima kao mojim sagovornicima, i saradnicima jeste i srž moga umetničkog delovanja.
 
Za Radakovića, plodnog pisca i prevodioca, ova o fotografiji postala je najnovija u nizu „Knjiga o...“, premda, kako otkriva, nije takav serijal svesno unapred planirao.

Povezuje li ipak nekakav koncept, plan, vaše esejističko-epistolarne knjige nastale iz prepiski sa prijateljima piscima, na određene teme?

Knjige na određenu temu, kakva je i „Knjiga o fotografiji“, nisu unapred bile planirane kao „knjiga o...“. Stvari su se u tom pravcu razvile slučajno. Nisu nastajale ni izričito epistolarno. Na primer, prve dve moje zajedničke knjige, pisane sa Skotom Abotom – „Ponavljanja“ i „Vampiri“ – pisane su pošto je jedan od autora prvi napisao svoj deo, da bi na njega onda reagovao drugi, pa su onda tako oba dela i objavljena, hronološki, kao dve knjige u jednoj. U „Knjizi o prijateljstvu“ obrnuli smo redosled: objavili smo, na predlog urednice Janje Stjepanović u Laguni, najpre tekst koji je kasnije nastao, tako nam se učinilo adekvatnijim. Hteli smo da pokažemo kako iz (Skotove) nefikcije nastaje (moja) fikcija. A da će to biti „knjiga o...“, nismo ni sanjali. Knjiga se početno zvala „Mi“ (pod tim naslovom ona sada upravo izlazi u Americi). Da će se moje pisanje sličnih knjiga nizati kao „knjige o...“, ni to nisam ni sanjao, a postalo mi je jasno tek posle Davidove i moje „Knjige o muzici“.

Šta vas je to „Knjiga o muzici“ navela da uvidite, a pokazalo se kao presudno?

Tada sam pomislio da bi vezivanje za određenu temu moglo da mi bude neka vrsta autorske „književne opsesije“ i „književnog zadatka“. Na jednom gostovanju u Zagrebu, posle javnog razgovora sa Zvonkom Makovićem o umetnosti Julija Knifera, pomislio sam da bismo Maković i ja mogli zajedno da pišemo knjigu o umetnosti (onako kako smo radili David i ja, pišući o muzici), a to sam Maku i predložio, i on se i preliminarno složio, ali smo onda stvar zaboravili. Ali uspeh Davidove i moje „Knjige o muzici“ bio je ključan: zajedničko pisanje tada podstaklo je Davida i mene da nastavimo. Na pitanje o čemu da pišemo David je predložio – o fotografiji. Ona jeste oduvek bila medij naše generacije, i upustili smo se u pripovedanje na podlozi fotografije. Tako je počelo, i odvijalo se maestralno. Podsticali smo jedan drugog. Kretali smo svakojako, u svim pravcima, uvek zajedno: i nefikcionalno i fikcionalno.

„Knjiga o fotografiji“ ostala je dosledno vezana za predmet književnog istraživanja – za fotografiju. A „Knjiga o prijateljstvu“, pisana u koautorstvu sa Abotom?

Ona, recimo, nije imala nikakvu unapred datu orijentaciju. Pre je trebalo da obuhvati gorući segment zajedničkog života dva autora, da se drži dodirnih tačaka njihovih tekućih zajedničkih iskustava. A „prijateljstvo“ je tu uglavnom rezultovalo iz književnog istraživanja. Dakle, naslov je proizašao iz čina pisanja. Dok je naslov „Knjige o fotografiji“ postojao unapred, i njega smo se držali, čak i kad smo se udaljavali od fotografije, pripovedajući u pravcu istraživanja nečega izvan te teme. Fotografija je tu uvek ostajala polazište. I moglo bi se reći da je nefikcionalno, esejističko u knjizi bilo samo okvir za fikcionalno pripovedanje. U Davidovim predlozima ja sam video u svakom trenutku najsvetlije uputnice za dalje kretanje. Ovakva simbioza me je veličanstveno obogaćivala i oslobađala.

Da li to doživljavate kao blagodet posebnog, jedinstvenog spoja dva pisca, ili svako zajedničko stvaranje obogaćuje?

Čudne su dimenzije pisanja zajedno. Na jednoj strani je to slaganje i nadopunjavanje, međusobno stimulisanje, ali dakako je to i opiranje jednoga drugome. Možda i zato što je pisanje po sebi uvek samotni čin, pa piše se u samoći, u ćeliji. Ali sada, radeći zajedno, nameće se i neka neobična socijalnost. Najedanput su autori jedan drugome i prvi čitaoci. David je meni bio i neka vrsta prototipa čitaoca za koga pišem. Reagujući na njegovo napisano, pisao sam neposredno za njega. U radu sa Skotom je to bilo manje tako, a više neka vrsta zajedničkog izlaženja na scenu, pred publiku koja nas unapred čeka. Reflektori su upaljeni, osećamo tremu. Sa Davidom je bilo drugačije: uvek smo bili sami jedan pred drugim, a da će to kasnije neko treći da čita, bilo nam je nevažno. Pisali smo jedan za drugog. I osećali smo se veličanstveno.

Autor: Marina Mirković
Izvor: Novosti