Delfi Kutak je pročitao: „Kapetanova kći“

„Zbogom, Petre! Služi verno kome se zakuneš; slušaj starešine; za njihovu milost ne otimaj se; u službi se ne naturaj, ali je i ne izbegavaj; i pamti poslovicu: čuvaj odelo dok je novo, a čast odmalena.“ Ovo su reči kojima otac ispraća sina Petra Andrejiča Grinjova na službu.

Otac Andreja svog sina, iako pripada službi u Petrogradu, šalje u zabačeni Orenburg. Zato što roditelj uvek zna šta je najbolje za njegovo dete i zato što kroz život ne izbegavajući odgovornost postajemo čvršći ljudi. Kad čujete ovakve reči ne možete da se ne setite strogoće, tradicionalnosti i disciplinovanosti koje su nekada bile odraz mnogih kuća. Kako u Rusiji, tako i kod nas.

U Orenburgu je buna. Pečurin se proglasio za lažnog cara i okupio jedan broj kozaka uz sebe. Od jednog mladića sklonog hedonizmu priču dalje pratimo kroz njegovo sazrevanje i duhovno uzdizanje. Sve to jedino je moguće kroz ljubav. A ljubav je tu da menja, da vas digne na onaj najviši stepenik, da moli, da prašta, da žrtvuje, da dobija i oslobađa. Ljubav je ovde data kao suština vere i nade, ogleda se u krotkosti, u smirenosti, u dobru, milostivosti. Zato se Puškin oslonio na već poznatu temu, samo je priča otišla u drugom pravcu.

Dobili smo drugačijeg junaka od Onjegina. Petruša, kao što rekoh na početku, neko je ko raste, ali i neko ko je odgajan u tradiciji. Njegov je otac najurio francuskog učitelja koji je bio obešenjak i samo traćio vreme u niskim strastima. A Petruša je imao sve izglede da nastavi i održi čojstvo i junaštvo svojih predaka. Zato Petruša proba i kocku i pijanstvo, ali onaj temelj poštenog vaspitanja i vera u Boga mu ne dozvoljavaju da to skretanje sa puta bude deonica kojom će se dalje kretati.

Istražujući malo biografiju Puškina saznadoh da je na delu „Kapetanova kći“ radio tri godine iako je na neki način ponovio temu iz „Evgenija Onjegina“.

A čitajući ovo delo, kad broj u toplomeru nije hteo da siđe ispod 38 i skoro ništa mi nije držalo pažnju, shvatih da uživam i da su mnogi veliki pisci obeležili epohu, pravac, ali da je Puškin više od toga.

Autor: Jelena Pavić Martinović
Izvor: Delfi Kutak