Prikaz knjige „Pobedi u svakoj raspravi“: Naučite umeće debatovanja, ubeđivanja i javnog govorništva

Novinar i voditelj Mehdi Hasan na ubedljiv i jasan način govori o važnosti veštine raspravljanja, nudeći konkretne savete i metode koje svakome mogu pomoći da komunicira sa samopouzdanjem.

Mehdi Hasan važi za jednog od najveštijih debatnika i intervjuera današnjice. Proslavio se s obe strane Atlantika nastupima u emisijama poput BBC-jeve Question Time i Al Džazirine UpFront, a trenutno vodi sopstvenu emisiju na MSNBC-ju. Njegove žustre i argumentovane rasprave sa političarima obezbedile su mu istaknuto mesto na savremenoj govorničkoj sceni. Oslanjajući se na više od dvadeset godina iskustva u medijima, Hasan u svojoj novoj knjizi otkriva kako pobediti u svakoj raspravi primenjujući tehnike, uvide i principe koje je usavršio tokom bogate karijere.

Hasan ističe kako od rasprava ne možemo pobeći. Bilo da je reč o društvenim mrežama, parlamentu ili porodičnom okupljanju, svi imamo snažnu (i ljudsku) potrebu da izrazimo neslaganje i odbranimo sopstveni stav. Rasprave su često na meti kritika i neretko se smatraju uzrokom brojnih društvenih problema – od političke polarizacije do narušavanja međuljudskih i porodičnih odnosa.

Međutim, Hasan tvrdi da su debata i rasprava temelj demokratije. One predstavljaju sredstvo pomoću kojeg dolazimo do istine, otvaramo um za nove ideje i pronalazimo rešenja za složene probleme. Ključ, smatra on, nije u izbegavanju, već u tome da postanemo bolji učesnici u raspravama.

Oslanjajući se na primere koji sežu od antičke Grčke do Vinstona Čerčila, od Cicerona do Martina Lutera Kinga, Tonija Blera i Elizabet Voren, Hasan prikazuje istorijsku važnost veštine ubeđivanja i objašnjava kako svako od nas može da ovlada ovom ključnom komunikacijskom veštinom.

Knjiga je podeljena na tri celine. U prvom delu autor govori o principima koje je razvijao tokom svoje bogate govorničke karijere, a koji danas predstavljaju temelj njegovog pristupa. Ti principi obuhvataju razumevanje publike kako bi se ona pridobila, „igranje igre i nadigravanje igrača“, kao i okretanje emocijama, a ne isključivo pukim činjenicama.

Hasan posebno naglašava da se ljudi ne vode logikom, već emocijama. Često se može čuti tvrdnja da „činjenice ne mare za osećanja“. Iako su činjenice nesumnjivo važne, Hasan podseća na drevni retorički pristup: neophodno je obraćati se i srcima ljudi, a ne samo njihovom razumu.

Autor je knjigu obogatio ličnim anegdotama, primerima iz najpoznatijih intervjua i istorije koji dodatno osvetljavaju osnovne principe o kojima govori. Pored toga, oslanja se i na obimna istraživanja ljudskog ponašanja, uključujući relevantne psihološke i sociološke studije.

Uprkos brojnim dokazima koji potvrđuju da su emocije često snažnije od samih činjenica, Hasan primećuje da mnogi političari to i dalje zanemaruju. Desničarske partije, prema njegovom mišljenju, često odnose pobedu jer su uspešno monopolizovale „tržište emocija“, dok se levica i dalje, pomalo naivno, oslanja isključivo na „tržište ideja“. To, smatra Hasan, levicu dovodi do frustracije, jer iznošenje podataka i brojki, bez emocionalne veze sa publikom, retko inspiriše ili pokreće ljude.

Istina je, zaključuje on, da konzervativci u savremenim zapadnim društvima vrlo dobro znaju kako da podstaknu i mobilišu svoje birače. Zato je, naglašava Hasan, ključno imati argumente koji ne dopiru samo do glave, već i do srca onih kojima se obraćamo.

Kako je potpuno nekvalifikovani Donald Dž. Tramp – bivša rijaliti TV zvezda i neuspešni investitor u nekretnine – porazio šesnaest republikanskih rivala u trci za predsedničku nominaciju 2016. godine? Ostali kandidati nisu bili slabiji od njega. Naprotiv, bili su to istaknuti članovi stranke: senatori, guverneri, uspešni poslovni ljudi, pa čak i brat i sin bivših predsednika. Da li ih je Tramp pobedio tako što ih je nadmašio u debatama? Da li je imao bolje političke ideje? Da li je prikupio više novca? Ili je presudno bilo to što ih je ismevao i omalovažavao ponižavajućim nadimcima?

Trampovu taktiku ismejala je gotovo čitava politička i medijska scena. Predsednički kandidat viđen je kao prostak i kontroverzna ličnost koja ne bira sredstva. Hasan, međutim, objašnjava da se Trampova oštro kritikovana strategija zapravo nije mnogo razlikovala od onih koje su koristili brojni govornici kroz čitavu ljudsku istoriju.

Političari decenijama grade svoj kredibilitet i zatim ga koriste kao osnovu za potkrepljivanje argumenata. Istovremeno, mnogi govornici kroz istoriju sistematski su napadali kredibilitet svojih protivnika kako bi ih oslabili u javnim raspravama. Upravo tu taktiku Tramp je iskoristio do krajnjih granica – igrao je igru i nadigrao igrača.

Zbog toga su se njegove predizborne debate i predsednički dueli često pretvarali u svojevrsno „rvanje u blatu“. Hilari Klinton, koja je imala neuporedivo više iskustva u državnoj upravi nego što će Tramp ikada imati, nije uspela da tu prednost kapitalizuje, jer je veći deo vremena bila prinuđena da brani sopstveni – i suprugov – kredibilitet.

Drugi deo knjige Hasan posvećuje tajnama zanata. Govori o pravilu broja tri, umetnosti opaski, „džudo potezima“ u raspravi i postavljanju retoričkih zamki protivnicima. Tu detaljno objašnjava i pojam „Gišov galop“. I kritičari i pristalice Donalda Trampa slažu se u jednom: kada je izazvan u debati ili intervjuu, upravo je ova strategija njegovo glavno oružje.

Tramp je postao svojevrsni svetski šampion u primeni Gišovog galopa, pojavljujući se u debatama, intervjuima i govorima u kojima je iznosio „grumen galaktičnih besmislica u lavini zbunjujućih reči, od kojih se svaka ignoriše bez ispravke ili opovrgavanja, dok sledeća lavina već nadolazi“. Strategiju je osmislio pokojni Dvejn Tolbert Giš, biohemičar okrenut doslovnom tumačenju Biblije, koji je poricao evoluciju i obavljao funkciju potpredsednika Instituta za istraživanje stvaranja (ICR).

Giš je stekao slavu sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, kada je širom Sjedinjenih Država pobeđivao evolucioniste u debatama, promovišući kreacionističku ideju „mlade Zemlje“. Njegov stil rasprave zasnivao se na iznošenju „bujice grešaka koje evolucionisti nemaju šanse da pobiju u formatu debate“. Hasan naglašava da je osnovni cilj Gišovog galopa da sagovornika ostavi bez daha, preplavljenog morem laži, izmišljotina i iskrivljenih činjenica koje neprestano odvraćaju pažnju. Sve to dolazi poput lavine: odjednom, uz zaglušujuću buku, da je gotovo nemoguće ukloniti sav taj talog besmislica a da se pritom i sami ne isprljate.

U završnom delu knjige Hasan čitaoce vodi iza kulisa, kako bi rasvetlio brojne aspekte javnih nastupa koji obično ostaju nevidljivi. Najpre se osvrće na raširenu zabludu da ljudi ili imaju ili nemaju talenat za javni nastup, kao i na uverenje da oni koji se često pojavljuju na sceni ili pred kamerama zapravo improvizuju i da su jednostavno za to rođeni. Hasan iskreno priznaje da bi voleo da je to istina.

Kako sam kaže: „Kad održim govor od deset ili petnaest minuta na nekom događaju, to je sve što publika vidi ili misli o tome. Ali ono što neće videti je koliko vremena je uloženo u taj govor tokom dana, nedelja ili meseci pre toga. Ne samo da bih ga istražio i napisao, već i pripremao i vežbao, u glavi i naglas. Kao što je Mark Tven jednom rekao: ’Obično je potrebno više od tri nedelje da se pripremi dobar improvizovani govor.’“

Autor time naglašava da nijedan dobar govornik ili debatnik ne pokušava da se osloni na improvizaciju. Da bi nastup bio uspešan, neophodno je temeljno poznavanje teme, ali i ozbiljna priprema i uvežbavanje izlaganja. Zapravo, najvažniji savet koji Hasan nudi svodi se na jednostavno pravilo: nipošto ne improvizujte.

Hasan, dakle, smatra da ne postoje ljudi koji su „rođeni“ da budu veliki govornici. Svoju tvrdnju potkrepljuje primerima dvojice najznačajnijih govornika engleskog govornog područja u poslednjih sto godina: Vinstona Čerčila i Martina Lutera Kinga Mlađeg. Obojica su, naglašava Hasan, morali naporno da rade na sebi kako bi postali izuzetni govornici.

Čerčilov sluga Norman Megovan svedočio je da je Čerčil često uvežbavao svoje govore u kadi, što je neretko dovodilo njegovog slugu u zabunu. S druge strane, govor Martina Lutera Kinga Mlađeg „Imam san“ danas važi za jedan od najčuvenijih govora u istoriji, ali je manje poznato da je King veći deo tog govora postepeno oblikovao i razrađivao kroz brojne ranije nastupe, mnogo pre samog Marša na Vašington. „Pustio je da prođe dovoljno vremena i sačekao priliku da bude potpuno zadovoljan svojim sadržajem i eksperimentisao šta funkcioniše, a šta ne, na mestima koja nisu bila toliko poznata kao Nacionalni park“, zaključuje Hasan.

Na samom kraju knjige autor objašnjava kako je postao vešt u debatovanju. Početkom 2000-ih godina radio je sa Džonatanom Dimblbijem sa ITV-a, što se pokazalo kao presudno iskustvo za njegovu buduću karijeru. Ovaj višestruko nagrađivani novinar, potomak ugledne porodice Dimblbi, vodio je emisiju na britanskoj televiziji od 1994. do 2006. godine, u kojoj je intervjuisao istaknute političke ličnosti.

Svake nedelje, u vreme ručka, pred publikom u londonskom studiju, Dimblbi bi vodio jednosatni razgovor sa nekim od vodećih političara tog vremena. Bio je izuzetno impresivan, jedan od najzastrašujućih, ali i najpreciznijih analitičkih intervjuera na britanskoj medijskoj sceni. Hasanov zadatak bio je da mu pomogne u pripremi intervjua.

Uoči svakog velikog nedeljnog razgovora, tročlani tim – producent i dva istraživača, među kojima je bio i Hasan – provodio je dane temeljno proučavajući gosta: njegove ranije izjave, političke stavove, kao i uspone i padove u karijeri. Hasan ističe da je upravo rad sa Dimblbijem, uprkos više od dvadeset godina provedenih u medijima, najviše uticao na njegov način pripreme za javni nastup, debatu ili intervju. To iskustvo mu je jasno pokazalo da, ukoliko želite da pobedite u raspravi, ništa nije važnije od temeljne i detaljne pripreme.

Hasanova knjiga predstavlja zabavan priručnik o tehnikama efikasnog raspravljanja. Spoj primera, istorijskog konteksta, ličnih iskustava i savremenih istraživanja čini je dinamičnom i znatno više od pukog vodiča za pobeđivanje u raspravama. Autor prikazuje strategije i metode koje javni govornici i političari koriste kako bi bili ubedljiviji i delotvorniji u javnim nastupima.

Istovremeno, knjiga „Pobedi u svakoj raspravi“ nudi i niz jednostavnih, praktičnih saveta koje je lako primeniti u svakodnevnoj komunikaciji. Hasan se pritom oslanja na sopstvene anegdote, analize intervjua i primere iz istorije kako bi jasno ilustrovao svaku tehniku. Svoje tvrdnje dodatno potkrepljuje brojnim razgovorima i debatama sa visokim političkim zvaničnicima iz Ujedinjenog Kraljevstva, Sjedinjenih Američkih Država i Kine, pokazujući na konkretnim primerima kako se – uz dobru pripremu i prave alate – može pobediti u svakoj raspravi.

Izvor: thegeopolity.com
Prevod: Kristijan Vekonj