Odakle početi sa Dostojevskim?

Dakle, pročitali ste „Bele noći“– šta sledeće?



Dobrog pisca teško je zaboraviti. Fjodor Dostojevski, verovatno najhaotičniji i najkontroverzniji među velikim ruskim romanopiscima, ponovo hara top-listama širom sveta. Zahvaljujući preporukama na BookToku i drugim društvenim mrežama, klasik ruske književnosti pronašao je novu publiku – čitaoce koje zanimaju velika pitanja o ljubavi i smrti, pripadanju i udaljavanju, porodici i usamljenosti.

Za razliku od ostalih velikih ruskih pisaca 19. veka, Lava Tolstoja i Ivana Turgenjeva, Dostojevski nije rođen u bogatoj porodici, već u srednjoj klasi. Ceo život je bio u finansijskim problemima koje je rešavao tako što je svoja dela brzo pisao. Zato se i ta nemirna energija oseti u njegovim knjigama. Tvrdio je da su njegovi skromniji počeci učinili da, za razliku od svojih savremenika, piše o običnim ljudima, „slučajnim porodicama“ „poniženim i uvređenima“. Ako ste se ikada osećali kao autsajder, čudak ili samotnjak – Dostojevski je na vašoj strani. Evo našeg vodiča kroz njegova dela – i odakle da počnete.

„Bele noći“ (1848)


Ovo je delo o kojem svi u poslednje vreme pričaju zahvaljujući TikToku. Ali zašto? Reč je o priči o ljubavi i patnji, odnosu između muškarca i žene koji se svake noći sreću na mostu u Sankt Peterburgu i provode ih u razgovoru. Ali ona je zaljubljena u drugog. Da li ih čeka sreća ili nova doza „prefinjenog, sladostrasnog otrova“? Ovo je priča koja se obraća i zaljubljenima i usamljenima.

---

„Zapisi iz podzemlja“ (1864)

Ovo delo, koje je jedan kritičar nazvao „prvim romanom dvadesetog veka“, napisano je 1846. godine u maničnom zanosu tokom noćnog rada, uz puno kafe i cigareta. Priča počinje moderno i direktno, kao da se za vas „zalepio“ neki mrzovoljni neznanac s kojim ne možete da prekinete razgovor. „Ja sam bolestan čovek... Zao čovek.“ Narator je ugledan činovnik koji u osami iznosi svoje zamerke o svetu. Ako ste se ikada pitali zašto stvari moraju biti baš takve kakve jesu ili uvek preispitujete opšteprihvaćene istine – ovo je prava knjiga za vas.

---

„Zločin i kazna“ (1866)

Ovo je svakako jedan od najpopularnijih romana Dostojevskog. Radnja se vrti oko provokativne ideje: siromašni studentski radikal Raskoljnikov ubija staricu u ime višeg dobra. Veruje da izuzetni ljudi – poput njega – imaju „pravo da pravdu i istoriju preuzmu u svoje ruke odbacujući moralne zakone“, čak i po cenu da drugi zbog toga pate. Knjiga postavlja pitanje: da li se društvo menja dobrim delima ili revolucijom? „Zločin i kazna“ je bio prvi veliki uspeh ovog pisca i izdavačka senzacija iste godine kada je objavljen. „Jedina knjiga o kojoj su zavisnici od čitanja pričali“, kako je rekao jedan ruski kritičar. Više od 150 godina kasnije i dalje je hit.

---

„Kockar“ (1866)


Zar je moglo da bude drugačije? Kratki roman „Kockar“ je Dostojevski napisao u velikoj žurbi, da bi ispunio obavezu prema izdavaču zbog avansa koji je odmah prokockao. To je ambiciozno delo koje, kroz lik opsesivnog kockara čiji su „svi životni sokovi, snaga, vitalnost, smelost otišli na rulet“, istovremeno prodire u unutrašnji svet junaka i promišlja spoljašnji svet oko njega.

---

„Idiot“ (1869)

Najličniji od velikih romana Dostojevskog i najmanje priznat u svoje vreme. Dobrodušni, naivni knez Miškin suočava se sa svetom u kojem se njegova hrišćanska vera i saosećanje sudaraju sa cinizmom ljudi koji ga okružuju. Pitanje da li su materijalne vrednosti važnije od duhovnih i danas je i te kako aktuelno. Pisanje „Idiota“ je Dostojevskom teško palo: ćerka mu je preminula, bio je stalno na putu, patio od epilepsije – i sve to se oseća u bolnoj priči o čoveku koji veruje da „lepota će spasti svet“.

---

„Braća Karamazovi“ (1880)

Poslednji i najobimniji roman, ujedno i njegovo verovatno najveće remek-delo, priča je o tri brata – Ivanu, Dmitriju i Aljoši, njihovom rivalstvu i potrazi za verom. Ovo ozbiljno, ambiciozno štivo, prošle godine je bilo među 50 najprodavanijih prevedenih knjiga u Velikoj Britaniji. Prožet je idejama i ispunjen temama tipičnim za Dostojevskog: borbom srca i razuma, bolešću, očajem i ličnim i društvenim previranjima. Ipak, roman je i duhovit, na način na koji su i Kafkini i Beketovi romani duhoviti: kada je smeh jedini odgovor na ludilo sveta, a komedija i tragedija su dve strane iste medalje.
 
Autor: Džon Self
Prevod: Tamara Stanojčić
Izvor: penguin.co.uk